Ninine mustre: Ve­tar

Shva­ti­la sam i da to ni ma­lo ni­je la­ko. Že­lim da bu­dem objek­tiv­na, a u stva­ri, sa­svim sam su­bjek­tiv­na ka­da raz­mi­šljam o se­bi. Uglav­nom sam pre­ma se­bi vr­lo kri­tič­ki na­stro­je­na. Dok pri­želj­ku­jem da na dru­ge osta­vim do­bar uti­sak, se­bi stal­no na­la­zim ma­ne. To je je­dan stal­ni, bol­ni i do­sad­ni unu­tra­šnji kon­flikt ko­ji sam po­če­la da pre­va­zi­la­zim ka­da sam shva­ti­la da po­sma­tra­ju­ći dru­ge, mo­gu se­be da upo­znam bo­lje.

Vi­še pu­ta sam pro­či­ta­la ili ču­la da u dru­gi­ma vi­di­mo sa­mo ono što već ima­mo u se­bi. I baš ono što nam je čud­no, ili baš ne­pod­no­šlji­vo kod dru­gih, mo­že da bu­de pu­to­kaz ka oso­bi­na­ma ko­je i sa­mi ima­mo, ali ih ne pri­me­ću­je­mo, ili od­bi­ja­mo da pri­hva­ti­mo mo­guć­nost da ih ima­mo. Ma­lo mi je to u po­čet­ku čud­no zvu­ča­lo, ali, ka­ko sam vre­me­nom shva­ta­la šta zna­či sa­gla­sje ili re­zo­nan­ca, ta­ko mi je po­sta­ja­lo ja­sni­je da je­di­no vi­bra­ci­ju ko­ju i sa­ma po­se­du­jem, mo­gu i kod dru­gih da pri­me­ću­jem. A da je sve vi­bra­ci­ja, to mi je pot­pu­no ja­sno i lo­gič­no.

Ta­ko sam po­če­la da po­sma­tram lju­de i da nji­ho­va po­na­ša­nja ili oso­bi­ne po­re­dim sa ve­trom. Za­što baš sa ve­trom? Ne znam. Mo­žda za­to što je Te­sla re­kao da će­mo od­go­vo­re na sva pi­ta­nja pro­na­ći, ako pa­žlji­vo po­sma­tra­mo pri­ro­du i nje­ne po­ja­ve. A jed­na od njih je ve­tar. Ve­tar na­sta­je kre­ta­njem va­zdu­ha ko­je je uslo­vlje­no pro­me­nom pri­ti­ska usled pro­me­ne tem­pe­ra­tu­re. Ka­da se va­zduh za­gre­je, on se ši­ri, po­sta­je lak­ši i po­di­že se, a hlad­ni­ji va­zduh za­u­zi­ma nje­go­vo me­sto. I lju­di se kre­ću, kao i ve­tar. Po­sto­je lju­di ko­ji u pro­sto­ri­ju ula­ze kao vi­hor, sve uz­dr­ma­ju i is­po­me­ra­ju i po­kre­nu vas na ak­ci­ju. Ima i onih ko­ji se po­na­ša­ju kao oluj­ni ve­tar. Ka­da se po­ja­ve, ima­te ose­ćaj da su sve po­ru­ši­li, po­ba­ca­li i po­sle njih, ni­šta vi­še ni­je isto. Ne­ki lju­di su kao la­hor, pro­leć­ni po­ve­ta­rac ko­ji ćar­li­ja kroz pro­stor. Nji­ho­vo pri­su­stvo je pri­jat­no, oni pro­či­ste at­mos­fe­ru, do­ne­su sve­ži­nu i osta­ve pri­ja­tan uti­sak ne­čeg no­vog i či­stog. Ima još vr­sta ve­tro­va i lju­di, ali ve­ru­jem da je ovo do­volj­no da se stvo­ri sli­ka.

I ka­ko ja to upo­zna­jem se­be, po­re­de­ći lju­de sa vr­sta­ma ve­tra? Jed­no­stav­no je: sa­mo ih pri­me­ću­jem. Tač­ni­je, pri­me­ću­jem ka­ko ja na njih re­a­gu­jem. Sva­ki taj „ve­tar“ u me­ni iza­zi­va od­re­đe­nu re­ak­ci­ju. Na osno­vu nje ja vi­dim ko­li­ko sam i sa­ma u sa­gla­sju sa ta­kvim po­na­ša­njem. Čim ga pri­me­ću­jem, čim mi pri­ja ili mi sme­ta, zna­či da ga i sa­ma po­se­du­jem. To mi je po­mo­glo da se­be bo­lje raz­u­mem, a što je naj­va­žni­je, da se­be ma­nje kri­ti­ku­jem. Shva­ti­la sam da mi je naj­lep­ši ose­ćaj ka­da je bo­na­ca. To je onaj ose­ćaj ka­da ne­ma ni da­ška ve­tra na mo­ru, ka­da je mir i ti­ši­na. Ali! Ka­da ne­ma ve­tra, ne­ma ni po­kre­ta. Ne mo­že stal­no da bu­de bo­na­ca, ina­če bi sve po­sta­lo usta­ja­lo, mr­tvo. Za­to po­sto­ji olu­ja, da sve po­kre­ne i pro­či­sti. I ja sam baš kao i ve­tar: ne­kad uda­ram i za­vi­jam, a ne­kad pri­jam i ćar­li­jam. Ne­kad sam la­hor, a ne­ka­da vi­hor. A u pe­ri­o­di­ma bo­na­ce uži­vam, spo­zna­ju­ći se­be ka­ko se me­njam i raz­vi­jam.  

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com