Нинине мустре: Ветар
Упознај самога себе! То је старогрчки натпис на улазу у Аполонов храм у Делфима, који се сматра једном од највећих мудрости овога света. У својим настојањима да напредујем у животу, да будем боља и да ми буде боље, схватила сам да је најважније да упознам себе.
Схватила сам и да то ни мало није лако. Желим да будем објективна, а у ствари, сасвим сам субјективна када размишљам о себи. Углавном сам према себи врло критички настројена. Док прижељкујем да на друге оставим добар утисак, себи стално налазим мане. То је један стални, болни и досадни унутрашњи конфликт који сам почела да превазилазим када сам схватила да посматрајући друге, могу себе да упознам боље.
Више пута сам прочитала или чула да у другима видимо само оно што већ имамо у себи. И баш оно што нам је чудно, или баш неподношљиво код других, може да буде путоказ ка особинама које и сами имамо, али их не примећујемо, или одбијамо да прихватимо могућност да их имамо. Мало ми је то у почетку чудно звучало, али, како сам временом схватала шта значи сагласје или резонанца, тако ми је постајало јасније да једино вибрацију коју и сама поседујем, могу и код других да примећујем. А да је све вибрација, то ми је потпуно јасно и логично.
Тако сам почела да посматрам људе и да њихова понашања или особине поредим са ветром. Зашто баш са ветром? Не знам. Можда зато што је Тесла рекао да ћемо одговоре на сва питања пронаћи, ако пажљиво посматрамо природу и њене појаве. А једна од њих је ветар. Ветар настаје кретањем ваздуха које је условљено променом притиска услед промене температуре. Када се ваздух загреје, он се шири, постаје лакши и подиже се, а хладнији ваздух заузима његово место. И људи се крећу, као и ветар. Постоје људи који у просторију улазе као вихор, све уздрмају и испомерају и покрену вас на акцију. Има и оних који се понашају као олујни ветар. Када се појаве, имате осећај да су све порушили, побацали и после њих, ништа више није исто. Неки људи су као лахор, пролећни поветарац који ћарлија кроз простор. Њихово присуство је пријатно, они прочисте атмосферу, донесу свежину и оставе пријатан утисак нечег новог и чистог. Има још врста ветрова и људи, али верујем да је ово довољно да се створи слика.
И како ја то упознајем себе, поредећи људе са врстама ветра? Једноставно је: само их примећујем. Тачније, примећујем како ја на њих реагујем. Сваки тај „ветар“ у мени изазива одређену реакцију. На основу ње ја видим колико сам и сама у сагласју са таквим понашањем. Чим га примећујем, чим ми прија или ми смета, значи да га и сама поседујем. То ми је помогло да себе боље разумем, а што је најважније, да себе мање критикујем. Схватила сам да ми је најлепши осећај када је бонаца. То је онај осећај када нема ни дашка ветра на мору, када је мир и тишина. Али! Када нема ветра, нема ни покрета. Не може стално да буде бонаца, иначе би све постало устајало, мртво. Зато постоји олуја, да све покрене и прочисти. И ја сам баш као и ветар: некад ударам и завијам, а некад пријам и ћарлијам. Некад сам лахор, а некада вихор. А у периодима бонаце уживам, спознајући себе како се мењам и развијам.
www.нинамартиновиц.цом