Ninine mustre: Vetar
Upoznaj samoga sebe! To je starogrčki natpis na ulazu u Apolonov hram u Delfima, koji se smatra jednom od najvećih mudrosti ovoga sveta. U svojim nastojanjima da napredujem u životu, da budem bolja i da mi bude bolje, shvatila sam da je najvažnije da upoznam sebe.
Shvatila sam i da to ni malo nije lako. Želim da budem objektivna, a u stvari, sasvim sam subjektivna kada razmišljam o sebi. Uglavnom sam prema sebi vrlo kritički nastrojena. Dok priželjkujem da na druge ostavim dobar utisak, sebi stalno nalazim mane. To je jedan stalni, bolni i dosadni unutrašnji konflikt koji sam počela da prevazilazim kada sam shvatila da posmatrajući druge, mogu sebe da upoznam bolje.
Više puta sam pročitala ili čula da u drugima vidimo samo ono što već imamo u sebi. I baš ono što nam je čudno, ili baš nepodnošljivo kod drugih, može da bude putokaz ka osobinama koje i sami imamo, ali ih ne primećujemo, ili odbijamo da prihvatimo mogućnost da ih imamo. Malo mi je to u početku čudno zvučalo, ali, kako sam vremenom shvatala šta znači saglasje ili rezonanca, tako mi je postajalo jasnije da jedino vibraciju koju i sama posedujem, mogu i kod drugih da primećujem. A da je sve vibracija, to mi je potpuno jasno i logično.
Tako sam počela da posmatram ljude i da njihova ponašanja ili osobine poredim sa vetrom. Zašto baš sa vetrom? Ne znam. Možda zato što je Tesla rekao da ćemo odgovore na sva pitanja pronaći, ako pažljivo posmatramo prirodu i njene pojave. A jedna od njih je vetar. Vetar nastaje kretanjem vazduha koje je uslovljeno promenom pritiska usled promene temperature. Kada se vazduh zagreje, on se širi, postaje lakši i podiže se, a hladniji vazduh zauzima njegovo mesto. I ljudi se kreću, kao i vetar. Postoje ljudi koji u prostoriju ulaze kao vihor, sve uzdrmaju i ispomeraju i pokrenu vas na akciju. Ima i onih koji se ponašaju kao olujni vetar. Kada se pojave, imate osećaj da su sve porušili, pobacali i posle njih, ništa više nije isto. Neki ljudi su kao lahor, prolećni povetarac koji ćarlija kroz prostor. Njihovo prisustvo je prijatno, oni pročiste atmosferu, donesu svežinu i ostave prijatan utisak nečeg novog i čistog. Ima još vrsta vetrova i ljudi, ali verujem da je ovo dovoljno da se stvori slika.
I kako ja to upoznajem sebe, poredeći ljude sa vrstama vetra? Jednostavno je: samo ih primećujem. Tačnije, primećujem kako ja na njih reagujem. Svaki taj „vetar“ u meni izaziva određenu reakciju. Na osnovu nje ja vidim koliko sam i sama u saglasju sa takvim ponašanjem. Čim ga primećujem, čim mi prija ili mi smeta, znači da ga i sama posedujem. To mi je pomoglo da sebe bolje razumem, a što je najvažnije, da sebe manje kritikujem. Shvatila sam da mi je najlepši osećaj kada je bonaca. To je onaj osećaj kada nema ni daška vetra na moru, kada je mir i tišina. Ali! Kada nema vetra, nema ni pokreta. Ne može stalno da bude bonaca, inače bi sve postalo ustajalo, mrtvo. Zato postoji oluja, da sve pokrene i pročisti. I ja sam baš kao i vetar: nekad udaram i zavijam, a nekad prijam i ćarlijam. Nekad sam lahor, a nekada vihor. A u periodima bonace uživam, spoznajući sebe kako se menjam i razvijam.
www.ninamartinovic.com