Нинине мустре: Ве­тар

Схва­ти­ла сам и да то ни ма­ло ни­је ла­ко. Же­лим да бу­дем објек­тив­на, а у ства­ри, са­свим сам су­бјек­тив­на ка­да раз­ми­шљам о се­би. Углав­ном сам пре­ма се­би вр­ло кри­тич­ки на­стро­је­на. Док при­жељ­ку­јем да на дру­ге оста­вим до­бар ути­сак, се­би стал­но на­ла­зим ма­не. То је је­дан стал­ни, бол­ни и до­сад­ни уну­тра­шњи кон­фликт ко­ји сам по­че­ла да пре­ва­зи­ла­зим ка­да сам схва­ти­ла да по­сма­тра­ју­ћи дру­ге, мо­гу се­бе да упо­знам бо­ље.

Ви­ше пу­та сам про­чи­та­ла или чу­ла да у дру­ги­ма ви­ди­мо са­мо оно што већ има­мо у се­би. И баш оно што нам је чуд­но, или баш не­под­но­шљи­во код дру­гих, мо­же да бу­де пу­то­каз ка осо­би­на­ма ко­је и са­ми има­мо, али их не при­ме­ћу­је­мо, или од­би­ја­мо да при­хва­ти­мо мо­гућ­ност да их има­мо. Ма­ло ми је то у по­чет­ку чуд­но зву­ча­ло, али, ка­ко сам вре­ме­ном схва­та­ла шта зна­чи са­гла­сје или ре­зо­нан­ца, та­ко ми је по­ста­ја­ло ја­сни­је да је­ди­но ви­бра­ци­ју ко­ју и са­ма по­се­ду­јем, мо­гу и код дру­гих да при­ме­ћу­јем. А да је све ви­бра­ци­ја, то ми је пот­пу­но ја­сно и ло­гич­но.

Та­ко сам по­че­ла да по­сма­трам љу­де и да њи­хо­ва по­на­ша­ња или осо­би­не по­ре­дим са ве­тром. За­што баш са ве­тром? Не знам. Мо­жда за­то што је Те­сла ре­као да ће­мо од­го­во­ре на сва пи­та­ња про­на­ћи, ако па­жљи­во по­сма­тра­мо при­ро­ду и ње­не по­ја­ве. А јед­на од њих је ве­тар. Ве­тар на­ста­је кре­та­њем ва­зду­ха ко­је је усло­вље­но про­ме­ном при­ти­ска услед про­ме­не тем­пе­ра­ту­ре. Ка­да се ва­здух за­гре­је, он се ши­ри, по­ста­је лак­ши и по­ди­же се, а хлад­ни­ји ва­здух за­у­зи­ма ње­го­во ме­сто. И љу­ди се кре­ћу, као и ве­тар. По­сто­је љу­ди ко­ји у про­сто­ри­ју ула­зе као ви­хор, све уз­др­ма­ју и ис­по­ме­ра­ју и по­кре­ну вас на ак­ци­ју. Има и оних ко­ји се по­на­ша­ју као олуј­ни ве­тар. Ка­да се по­ја­ве, има­те осе­ћај да су све по­ру­ши­ли, по­ба­ца­ли и по­сле њих, ни­шта ви­ше ни­је исто. Не­ки љу­ди су као ла­хор, про­лећ­ни по­ве­та­рац ко­ји ћар­ли­ја кроз про­стор. Њи­хо­во при­су­ство је при­јат­но, они про­чи­сте ат­мос­фе­ру, до­не­су све­жи­ну и оста­ве при­ја­тан ути­сак не­чег но­вог и чи­стог. Има још вр­ста ве­тро­ва и љу­ди, али ве­ру­јем да је ово до­вољ­но да се ство­ри сли­ка.

И ка­ко ја то упо­зна­јем се­бе, по­ре­де­ћи љу­де са вр­ста­ма ве­тра? Јед­но­став­но је: са­мо их при­ме­ћу­јем. Тач­ни­је, при­ме­ћу­јем ка­ко ја на њих ре­а­гу­јем. Сва­ки тај „ве­тар“ у ме­ни иза­зи­ва од­ре­ђе­ну ре­ак­ци­ју. На осно­ву ње ја ви­дим ко­ли­ко сам и са­ма у са­гла­сју са та­квим по­на­ша­њем. Чим га при­ме­ћу­јем, чим ми при­ја или ми сме­та, зна­чи да га и са­ма по­се­ду­јем. То ми је по­мо­гло да се­бе бо­ље раз­у­мем, а што је нај­ва­жни­је, да се­бе ма­ње кри­ти­ку­јем. Схва­ти­ла сам да ми је нај­леп­ши осе­ћај ка­да је бо­на­ца. То је онај осе­ћај ка­да не­ма ни да­шка ве­тра на мо­ру, ка­да је мир и ти­ши­на. Али! Ка­да не­ма ве­тра, не­ма ни по­кре­та. Не мо­же стал­но да бу­де бо­на­ца, ина­че би све по­ста­ло уста­ја­ло, мр­тво. За­то по­сто­ји олу­ја, да све по­кре­не и про­чи­сти. И ја сам баш као и ве­тар: не­кад уда­рам и за­ви­јам, а не­кад при­јам и ћар­ли­јам. Не­кад сам ла­хор, а не­ка­да ви­хор. А у пе­ри­о­ди­ма бо­на­це ужи­вам, спо­зна­ју­ћи се­бе ка­ко се ме­њам и раз­ви­јам.  

www.ни­на­мар­ти­но­виц.цом