Ninine mustre: Kajak
Kada je bio prvak, moj je bratanac na pitanje šta su prava deteta, odgovorio da je pravo svakog deteta da svaki dan dobije da jede, da se igra i da svaki dan dobije neka nova saznanja.
Bilo je to veoma mudro od jednog sedmogodišnjaka i svi smo baš kao i učiteljica, bili oduševljeni njegovim idejama, a posebno ja-tetka, jer sam volela sa njim da mudrujem na te nesvakidašnje teme.
Neki dan sam se toga setila, kada sam imala prvi put priliku da sednem u kajak. Kad god bih videla nekog kajakaša na vodi, zamišljala bih kako je verovatno fantastičan doživljaj tiho kliziti po površini vode koja bljeska sunčevim zracima, odmarati pogled na površini vode ili u daljini, negde na horizontu, komunicirati sa pticama i ostalim stvorenjima, vidljivim i nevidljivim.
Međutim, bio mi je potreban gotovo ceo dan da se odlučim i probam. Kajak mi se činio vrlo grubih ivica, mislila sam da ću se sva izgrebati na njega, a bilo me je i strah da se neću izvući iz njega kada se izvrnem. Posmatrajući druge koji su ga manje ili više uspešno vozili, dugo sam se nećkala. A onda mi je na pamet pao bratanac i njegova izjava u prvom razredu. Iznenada sam se postidela. Ja, koja uvek govorim o tome kako je važno sticati neka nova znanja, nešto novo savladati, naučiti, ja sebi dozvolim da me strah onemogući u tome!
Jedan deo mene me je branio kako je mudrost u ovim godinama preuzela vlast, pa neću kao nekada ishitreno da poletim za bilo kakvom udicom uživanja i samodokazivanja.
Drugi deo mene se podsmevao kako su to samo izgovori da sakrijem nesigurnost u fizičku spremnost svog tela koja više nije „kao nekad“. Na sreću, mudrost je pobedila. Iz iskustva znam, da ako ne probam nešto što me privlači, kasnije zažalim. Mnoge „ludine“ sam baš iz tih razloga isprobala.
Moje telo možda nije u onakvoj kondiciji u kakvoj je bilo onomad, dok je brat prepričavao kako je zahtevno naučiti da održavaš ravnotežu u uskom, neudobnom kajaku (pa sam bez razmišljanja odustala i od ideje da probam), ali sada je zahvaljujući višegodišnjim vežbanjem „tibetanaca“ i joge, to moje telo mnogo gipkije, i verovala sam da će mi balans biti lakše da savladam sada, kada sam u „najboljim godinama“. Postoji još jedna razlika: ranije bih nakon odluke da nešto probam, prosto jurnula u akciju, skupivši svu hrabrost i snagu, nošena bujicom adrenalina.
Sada sam vrlo pažljivo sela u kajak koji je držao pomoćnik, dugo se pridržavala za merdevine, i sitnim pokretima isprobavala osećaj u telu i odgovor kajaka kao produžetka svog tela. Isprobavala sam ravnotežu bez vesla, a onda sam polako krenula. Radost zbog početnog uspeha, vrlo brzo je počistila i poslednju mrvu straha, ali prisebnost je ostala.
Zamislila sam da me stub svetlosti čiji sam deo, drži u pravilnom položaju i klizila lagano po vodi boje zlata od zalazećeg sunca. Veslala sam tek dva kruga, ali evo radost me još uvek drži, nekoliko dana kasnije. To je samo još jedan dokaz koliko nas nešto novo što naučimo, pogotovo ako uključuje fizičku aktivnost, može usrećiti. Pravo na nova saznanja imamo zauvek, i ne znam kako vi, ali ja prilike da učim, više ne propuštam.
Nina Martinović Armbruster
www.ninamartinovic.com