Ninine mustre: Ljuljaška
Da sada imam priliku da popunjavam leksikon, u odeljku za opis sebe u nekoliko reči, sigurno bih navela reč „ljuljanje“. Od malena sam osećala snažnu potrebu da se ljuljam.
Mama mi je pričala da sam čim su me prvi put stavili u kolevku, sama počela da se ljuljuškam levo-desno i sama sam sebe tako uspavljivala. Tokom odrastanja, koristila sam svaku priliku da legnem na krevet i da se ljuljuškam. Uz to bih, ako bih bila sama, glasno pevala, a u glavi stvarala slike nekih lepih situacija, putovala na neka divna mesta, činila neke čudesne stvari poput letenja, putovanja brzinom svetlosti, pojavljivanja i nestajanja na raznim mestima širom planete, a i kosmosa.
To ljuljanje je u kasnijim godinama počelo da predstavlja problem, i svi moji ukućani su ga doživljavali kao poremećaj. Počela sam to da radim samo krišom, ali avaj, i dok bih sedela, klatila bih se napred-nazad ili levo-desno i to potpuno nesvesno. Stalno su me opominjali da to ne radim. Sećam se da je jednom na fakultetu u amfiteatru jedan profesor često začuđeno pogledavao u mom pravcu, pa sam mislila kako je uvideo koliko mi se dopada njegovo predavanje, sve dok nisam shvatila da se od pedesetak studenata jedino ja klatim levo-desno. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo iz njegove perspektive.
Pošto mi je neko rekao da to moje ljuljanje označava nedostatak ljubavi, trudila sam se da to ne radim. Stvorilo mi je to konflikt u glavi: kako nedostatak? Kasnije sam shvatila da dete u nama pamti i najbezazlenije momente u kojima se osećalo i na trenutak napušteno. Recimo, kad se dete u kolevci probudi, a mame nema, jer na dvorištu širi veš... Tih desetak sekundi panike dok se mama ne vrati, mogu u detetu da ostave dubok trag i da ga kasnije slične situacije, zvuci ili mirisi, duboko uznemiravaju kao odraslog čoveka. Možda je meni ljuljanje bilo umirujuće, baš zato što je uslovljeno nekom takvom situacijom, koje se ni ne sećam. Uglavnom, prestala sam da se ljuljam, ali da se klatim, nisam. Klatim se potpuno nesvesno, a ponekad i namerno. Na jogi sam naučila da postoji položaj koji se zove čaki. To je ljuljanje tela u bilo kom smeru, prvo u velikim, a onda u sve manjim amplitudama, izuzetno prija, donosi umirenje i balans. Sada više ne osećam grižu savesti dok se klatim, jer verujem da moje telo, bolje od mog uma zna šta mu je potrebno da se oseća u ravnoteži. To objašnjava i potrebu da se klatim dok sam studirala.
U dvorištu smo često imali ljuljaške kao klinci, a jednog je leta tata napravio ogromnu ljuljašku koja je visila sa grede postavljene između trešnje i višnje. Kada bih se zaljuljala, činilo mi se da sam samo nebo mogla da dodirnem, a ushićenje koje bih osećala u najvišim tačkama koje je ljuljaška dosezala, retko sa kojim osećajem mogu da uporedim. I baš sam na jednoj takvoj, ogromnoj ljuljašci, neki dan uživala. Volela bih da se i za nas odrasle prave neke velike ljuljaške, jer je to najbrži put do osećaja radosti, ushićenja, a na kraju i balansa. Zamislite radne ljude koji se na pauzi, umesto da pale cigaretu, ljuljaju na ljuljašci! Kad je čovek radostan, onda je i sposoban. Šteta što se, kad odrastemo, odričemo onoga što nas je činilo radosnim kada smo bili deca, jer možda put do blagostanja, vodi baš preko ljuljanja.