SENTIMENTALNO PUTOVANJE ŠINAMA KROZ SUBOTIČKU ISTORIJU "Tramvaj zvani želja", subotička priča koja ne prestaje da živi

Drugog aprila 1974. godine, dok sam tek učila svoje prve korake, grad je izgubio svog vernog pratioca. Ne pamtim zvuk njegovih točkova na šinama, niti zvonce koje je najavljivalo njegov dolazak, ali kroz godine, priče mojih najbližih učinile su da i ja osetim nostalgiju za nečim što nikada nisam doživela.

Fotografije požutele od vremena pokazuju elegantna kola koja su klizila našim ulicama, vozeći Subotičane od Somborske kapije, preko Rudića i Korza, sve do Palića.

Subotica se 1897. godine upisala u istoriju postavši grad sa tramvajem pre Beograda, Zagreba pa čak i Segedina. Sedmog septembra te godine, tramvajska kola jedne belgijske firme povezala su delove grada u deset kilometara dugoj liniji. Bio je to ponos svih građana, simbol napretka i modernizacije.

Danas, dok hodam ulicama kojima je nekada prolazio, zamišljam kako bi bilo da se vratim u prošlost i provozam tim čuvenim prevozom. Subotičani koje sretnem, posebno oni stariji, sa setom u očima pričaju o udobnosti i šarmu koji nijedan današnji autobus ne može da zameni.

"Bio je to naš lični tramvaj zvani želja," kaže mi komšinica koja ga se dobro seća. 

"Spor, ali dostojanstven. Nikada nije jurio kao ovi današnji autobusi. Imao je dušu."

Poslednjih godina, inicijative za njegov povratak oživele su na društvenim mrežama. Studije su naručene, razgovori vođeni, strasti rasplamsane. Ali, realnost je surova – za vraćanje tramvaja potrebno je nekoliko desetina miliona evra koje naš grad trenutno nema.

Subotičanin Laslo Mesaroš je jedan od mnogih koji žali za tramvajem.

“To je ekološko, ekonomično i atraktivno prevozno sredstvo. Ne zagađuje i nadam se da će vratiti”, kaže Mesaroš koji se okupio oko tramvaja u ulici Matra Vukovića.

Pre 51 godina, gradske vlasti su donele odluku o ukidanju tramvaja, smatrajući autobuski prevoz isplativijim. Dok su drugi evropski gradovi kasnije vraćali svoje tramvaje, Subotica je ostala pri toj odluci, ostavljajući nam samo sećanja i skromnu uspomenu na uglu ulice Rudić.

Iako nisam bila svesna njegovog postojanja dok je još vozio našim gradom, osećam neobičnu povezanost sa ovim simbolom Subotice. Možda je to zbog priča koje su mi pričali, možda zbog ponosa u glasovima mojih sugrađana kada pominju "naš tramvaj", ili možda zbog toga što je deo identiteta grada u kojem sam odrasla.

Dok sedim u autobusu koji me vozi istom rutom kojom je nekada išao tramvaj, ponekad zatvorim oči i zamislim zvuk točkova na šinama, kloparanje koje je označavalo svakodnevicu generacija pre mene. I tada, baš kao i mnogi drugi Subotičani, osećam tihu želju da jednog dana možda opet čujem taj zvuk – ne samo u svojim mislima, već i na ulicama našeg grada.

Tramvaj je otišao, ali sećanje na njega i dalje vozi kroz srca Subotičana, povezujući prošlost i sadašnjost u jednu neprekidnu liniju koja, baš kao i nekadašnja tramvajska ruta, nema kraja.