NININE MUSTRE: Praskozorje
Verujem da se svi rađamo kao čiste duše koje bi trebalo da izrastu u dobre i poštene ljude koji se raduju životu.
Tokom odrastanja, potpadamo pod razne uticaje iz okruženja, podlegnemo lošim savetima (iz najboljih namera) svojih roditelja, rođaka, učitelja, prijatelja i počinjemo da gajimo strahove da nećemo biti dovoljno dobri, da nećemo imati dovoljno nečega, da ćemo biti uskraćeni, neshvaćeni, nevoljeni.
I onda počnemo da se pretvaramo da smo nešto drugo kako bismo predupredili da takvi kakvi smo ostanemo uskraćeni za bilo šta.
Rekla bih da su to sve prirodne faze odrastanja, ali nekako se mnogi od nas u tim fazama izgube i poistovete sa likovima koje glume.
Onda svetu oko sebe šaljemo jednu poruku, a oni primaju ne samo onu poruku koju želimo da im šaljemo, nego i onu mnogo snažniju, energetsku – koja im signalizira koliko smo uplašeni, nesigurni i slabi.
Tada i njihovo ponašanje postaje iskrivljeno, jer okolnosti su onakve kakvi smo mi. Mi smo onda još više zbunjeni, što se oni tako čudno ponašaju, pokušavamo da budemo još drugačji nego što jesmo, šaljemo još zamućeniju sliku sebe u svet, a svet nemilosrdno odgovara baš onako kakvo je stanje unutar nas – haotično. Takav je upravo svet u kojem živimo.
Već duži niz godina posmatramo, a mnogi i učestvujemo u raspadu sveta kavog smo nekada poznavali. Nije da je prijatno, ali sve mi je draže što svedočim tom raspadu, jer tako mi se potvrđuje da mu dolazi kraj. Srećna sam što sam posle nekog vremena prestala da se čudim raspadu, ne gledam i ne čitam vesti koje pod plaštom informisanja i upozorenja zapravo samo raspiruju strahove i slabe nam psihu.
Nije bilo lako skinuti se sa te droge - potrebe da budem „obaveštena”, ali kada sam shvatila da mi je intuicija mnogo preciznija obaveštajna služba, a pročišćene misli i osećanja najbolji građevinski materijal za stvarnost kakvu želim da živim, prestala sam da prihvatam tuđe, nametnute doživljaje stvarnosti.
Moja je stvarnost sve drugačija od one koju viđam u medijima. Primećujem da je tako i među bliskim ljudima koji počinju da se okreću sebi, svojim porodicama, sopstvenim unutrašnjim vrednostima i najzad počinju da veruju svojim očima i sopstvenim instinktima, oslobođenim od nametnutih budalaština.
Posmatram praskozorje divnih duša koje se bude. Sunce i priroda su postali ponovo prijatelji i saveznici i ništa lepše i moćnije ne bih mogla poželeti na svom putu ka lepšoj stvarnosti i svetlijoj budućnosti.
Nina Martinović Armbruster
