НИНИНЕ МУСТРЕ: Праскозорје
Верујем да се сви рађамо као чисте душе које би требало да израсту у добре и поштене људе који се радују животу.
Током одрастања, потпадамо под разне утицаје из окружења, подлегнемо лошим саветима (из најбољих намера) својих родитеља, рођака, учитеља, пријатеља и почињемо да гајимо страхове да нећемо бити довољно добри, да нећемо имати довољно нечега, да ћемо бити ускраћени, несхваћени, невољени.
И онда почнемо да се претварамо да смо нешто друго како бисмо предупредили да такви какви смо останемо ускраћени за било шта.
Рекла бих да су то све природне фазе одрастања, али некако се многи од нас у тим фазама изгубе и поистовете са ликовима које глуме.
Онда свету око себе шаљемо једну поруку, а они примају не само ону поруку коју желимо да им шаљемо, него и ону много снажнију, енергетску – која им сигнализира колико смо уплашени, несигурни и слаби.
Тада и њихово понашање постаје искривљено, јер околности су онакве какви смо ми. Ми смо онда још више збуњени, што се они тако чудно понашају, покушавамо да будемо још другачји него што јесмо, шаљемо још замућенију слику себе у свет, а свет немилосрдно одговара баш онако какво је стање унутар нас – хаотично. Такав је управо свет у којем живимо.
Већ дужи низ година посматрамо, а многи и учествујемо у распаду света кавог смо некада познавали. Није да је пријатно, али све ми је драже што сведочим том распаду, јер тако ми се потврђује да му долази крај. Срећна сам што сам после неког времена престала да се чудим распаду, не гледам и не читам вести које под плаштом информисања и упозорења заправо само распирују страхове и слабе нам психу.
Није било лако скинути се са те дроге - потребе да будем „обавештена”, али када сам схватила да ми је интуиција много прецизнија обавештајна служба, а прочишћене мисли и осећања најбољи грађевински материјал за стварност какву желим да живим, престала сам да прихватам туђе, наметнуте доживљаје стварности.
Моја је стварност све другачија од оне коју виђам у медијима. Примећујем да је тако и међу блиским људима који почињу да се окрећу себи, својим породицама, сопственим унутрашњим вредностима и најзад почињу да верују својим очима и сопственим инстинктима, ослобођеним од наметнутих будалаштина.
Посматрам праскозорје дивних душа које се буде. Сунце и природа су постали поново пријатељи и савезници и ништа лепше и моћније не бих могла пожелети на свом путу ка лепшој стварности и светлијој будућности.
Нина Мартиновић Армбрустер