NININE MUSTRE: Kapa dole
Zanimljiva reč koja me uvek natera na promišljanje je reč „pohvala”.
Primetila sam da ljudi koji ne umeju „ni hvala da kažu“, još manje umeju nekoga da pohvale, ili to rade veoma retko, u baš izuzetnim prilikama. Takođe, takvi ljudi kao po pravilu deluju nekako kruto i ogorčeno.
Verujem da je najveći problem kod ljudi koji retko bilo koga i bilo šta pohvale u tome što sebe najređe i najmanje hvale. To su oni koji nikada ni u kakvim okolnostima ne veruju u sebe i čak i kada u nečemu očigledno uspeju, to pripisuju slučaju, ili čistoj sreći.
Budući da u sopstvenim snagama ne nalaze podršku, oni je stalno traže negde spolja, očekujući od drugih da primete njihove uspehe, a kada se to i dogodi, kada dobiju neku pohvalu, oni je odbijaju, govore „nije to ništa“, „to se podrazumeva“ ili slične izjave. I tako ostaju večito željni pohvale i nikada spremni da je zaista i prime.
Primećujem te situacije jer sam i sama bila takva i još uvek sam, ponekad. Žudela sam za pohvalom, a onda kada bih je dobila, glumila sam da mi ništa ne znači, da ja to mogu i mnogo bolje i tako od sebe odbijala ono što bi zapravo trebalo da me učini srećnom, da me ojača i podrži da budem još bolja.
Ne bih sada ulazila u to gde leži uzrok za takvo ponašanje, jer nemam pojma, mogu samo da nagađam, a neki psihoterapeut bi verovatno tu imao dosta posla, ali na sopstvenom primeru mnogo puta sam se uverila koliko to nije dobro.
A onda su stvari počele da se preokreću kada sam bila u prilikama da nekoga u nečemu podučavam, bilo da je u pitanju skijanje, javni nastup, novinarski posao… počela sam da iskreno pohvaljujem ljude kada učine makar i napor da u nečemu napreduju, i primećivala kako reaguju. U mnogima od njih prepoznavala sam sebe i svoje ponašanje, a kada nešto primetim, onda mogu i da promenim, i tako je počeo preokret.
Postepeno sam prestajala da se hvališem u raznim situacijama sve očekujući da mi drugi potvrđuju da imam razloga za to, i počela iskreno, duboko i sa puno razumevanja da pohvaljujem sebe u sebi. Počela sam da govorim „bravo Nina“ čak i za neke sitne pomake koji bi donosili makar i sićušne promene na bolje.
Priča se da osećaj zahvalnosti proizvodi veoma visoku vibraciju kojom zračimo u prostor oko sebe i kao magneti privlačimo još više razloga za zahvalnost. Po mom iskustvu, priče su tačne i zato volim i da pohvalim i da se zahvalim.
Nina Martinović Armbruster
