Iza izloga: Razbarušeni mrmoti i 50 nijansi sivila

Bilo je tu i nekih magli i ledenih temperatura u najavi, nadali smo se suncu, maštali o belom Božiću, kad ono – tek mrmot i bar pedeset nijansi sivila. U skladu s vremenom – i ja. Razbarušeno siva; glava puna svega i svačega, a meta i odstojanje vazda isti...

Muka, a kad je već tako – pomoć prijatelja je naprosto neophodna. Dakle, zvrcnem prijateljicu, ugovorim „hitnu“ kafu i priča kreće. Za početak smo se pozabavile „dvorskim“ temama, odnosno, mukama koje ovih dana ima japanska princeza Mako. Razmatramo tako nas dve celokupnu, prilično kompleksnu, situaciju i pokušavamo da rekonstruišemo šta se zapravo desilo u zemlji izlazećeg sunca. Zaključak: Mlada dama se malko preračunala. Da se razumemo, sve je Mako uradila kako treba, nema tu ni šta da se doda, ni šta da se prebaci. Problem, zaključujemo nas dve, leži u neiskustvu i neshvatanju da je za čitavu tu „živeli su srećno do kraja života“ priču redosled dešavanja takoreći od sudbinskog značaja.

Mlada je dama, naime, prvo našla đuvegiju, potom se lane i verila, pristala da dogodine abdicira s obzirom da momak nije „plavokrvan“, a onda je ovih dana sve zapelo i venčanje je pomereno za 2020. godinu! Razlog – nedostatak vremena da se sve lepo isplanira.

Pa, naravno, složismo se uglas prijateljica i ja. Ispravan redosled, bar za dame koje stvarno žele da se udaju, je da prvo sve isplaniraju i osmisle (izbor venčanice, prostor za slavlje, muzika, odelo za đuvegiju, lista gostiju, pozivnice, klopa...), pa da tako „pripremljene“ samo „ubace“ adekvatan model mladoženje. Nema tu onda puno prostora za eventualne pogrešne korake, ali ni za dileme oko toga koji je pravi. Mislim, toliko je sve „zategnuto“ i po meri skrojeno da će eventualno jedan srećnik moći da se uklopi i da ne „smeta“. A taj je onda, jelte, onaj pravi...

I dok smo nas dve tako razmišljale o tome gde se u gradu može kupiti dobar planer, jer ne mogu se o ovako bitnim stvarima beleške pisati u „tamo neku“ svesku, pridružila nam se i treća članica naše „razbarušene“ družine; prijateljica vidno uznemirena nakon što je (saznaćemo nas dve u roku od odmah) u prodavnici na kasi dobila neviđen kompliment za svoje (njenom, a ne rukom profesionalca) nalakirane nokte. Pa dobro, priča ona, zar smo stvarno dotle došli da je namazati lak na nokte postalo nešto kao postignuće u životu? Zar se ni ta rabota ne može obaviti bez stručnog/obučenog lica, koje će, kako je krenulo, uskoro i pečatirani sertifikat od države morati da ima za taj posao...

Hm, pa ako malo pogledam oko sebe, izgleda da je tako. Danas, rekla bih, svaka balavica/ starija maloletnica (pod uslovom, naravno, da drži do sebe) ne može da zamisli život bez lične „noktarke“. Jer, stručnjakinja ipak najbolje zna šta je u trendu i kako to na najbolji mogući način implementirati na nokte svojih (na nesklad osetljivih) klijentkinja. Nisam samo sigurna da li uz nokte od pet centimetara ide i upustvo kako tako „nadograđena“ dama da obavlja svakodnevne trivijalne (mora se) poslove; ne znam ni kako broj na telefonu otipkaju, a o kuvanju i higijeni da i ne govorim.

Ali, da je to samo s noktima slučaj... Razgranala se industrija lepote. Pričamo nas tri tako uz kaficu sve čekajući da se kiša pristigla posle ludačkog vetra malo primiri, kako je trenutno hit u ovdašnjim kozmetičkim radovima ni manje, ni više nego kontinuirano i opsežno doterivanja obrva -  prvo ih je, kaže najverziranija od nas, potrebno fino izbrijati, a potom kreće pažljivo i precizno tetoviranje, to jest crtanje oblika koji je, ako je suditi po ozbiljnosti s kojom se pristupi ovoj raboti, propisala tamo neka svetska kozmetička organizacija...

Šta da kažem, glava da te zaboli od svih tih muka. Stoga i ne čudi da su devojke (sada već ozbiljno smorene sumornim vremenskim prilikama) morale malo da se zabave. A šta bolje u tom smislu radi posao od malo ogovaranja; nekoliko anegdotica o „radovima“ koji su pošli po zlu...

Ne bih sad u detalje o tome (ipak smo mi fine i pristojne), samo ću reći da je bilo lekovito; osmeh nam se u trenu vratio na lica, a boja na obraze. Uostalom, i nauka se slaže da ogovoranje ponekad može da bude i lekovito; da otkrivanje „istine“ o životima bliskih i manje bliskih nam osoba može pozitivno da utiče na naše zdravlje, jer nas bavljenje tuđom mukom oslobađa sopstvenog stresa i briga.

Doduše, na kratko. Ali, ne brinem previše. Pa, ponovićemo nas tri terapiju. Dokle god i koliko god „doza“ bilo potrebno.

Jasna Budimirović