Iza izloga: Putujući, u potrazi za srećom

Jer, ispostaviće se vrlo brzo da je moj prijatelj nesrećan ne zbog, daleko bilo, neke konkretne muke ili problema, već iz jednog sasvim drugog razloga: nesrećan je jer - nije srećan.

Ne, nije u pitanju igra reči, već nešto kao boljka ovog našeg, što se kaže modernog, doba: danas je izgleda sve (i bolest, i bedu, i neuzvraćenu ljubav, pa čak i gubitak bliske osobe) lakše pregurati i preživeti od nezamislivo zastrašujećeg „ne biti u svakom trenutku dana i noći sjajno raspoložen i nasmejan“ stanja.

To je apsolutno nedopustivo, nezamislivo i, ako je suditi po tome kako okolina reaguje na „nesrećka“ u svom društvu, na ivici prihvatljivo-pristojnog ponašanja. Ukratko, nešto što nas žulja i na čemu mora da se poradi.

Kad malo razmislim, verovatno čitava ta priča ima neke veze i s činjenicom da nam je još kao malima sreća na neki način bila obećana; roditelji su, je li, ulagali svaki moguć (a i nemoguć) napor da im dete bude što srećnije. I onda to dete putujući kroz život, tj. odrastajući, očekuje da se isključivo (su)sreće s vlastitom srećom.

Kad se tome dodaju bajke, nešto kasnije filmovi i literatura, zatim mediji s vazda nasmešenim i super zadovoljnim naslovnicama i „stručnim“ tekstovima o tome kako da, recimo, sedimo ili u šta da gledamo svako jutro kako bismo došli u to „happy happy“ stanje, kao i nezaobilazne dan-noć sjajno „raspoložene“ društvene mreže, čovekova potreba da beži i od same pomisli na „ne-sreću“ čini se vrlo logičnom.

Problem je samo u tome što su na tom našem putu i susreti drugih (manje srećnih) vrsta pođednako neminovni, koliko i lekoviti...

I dok razmišljam o sreći, dve mi naše velike zablude na tu temu padaju na pamet; prva je da će nam se sreća pre (onim srećnijima) ili kasnije (onima s nešto lošijim kartama) „dogoditi“, da će „doći“ od negde, kroz neki srećan događaj, super plaćen posao ili veliku (najveću) ljubav, pokucaće nam na vrata. Na nama je samo da ta vrata otvorimo i da tako srećni (zasluženo, naravno) živimo do kraja života. Superiška, ali ništa od toga.

Znali su još stari Grci da to tako ne biva, te su svoju decu od malih nogu „trenirali“  i učili da ne treba tek da čekaju da im se sreća dogodi, već da svoj „srećni obrt“ (predstavljen kroz lik „nauljenog“ boga Kairosa, koji bi „iscurio“ iz ruku svakome ko pokušava da ga uhvati) zgrabe sami. Da, prevedeno na srpski, sretnu svoju sreću. U međuvremenu je bilo sasvim prihvatljivo biti i ne-srećan.

Pa ne može se baš pri svakom koraku „ugaziti“ u srećan obrt!

Druga zabluda se tiče verovanja da samo vazda srećni i nasmejani ljudi imaju jedan baš onako srećan život. Rekla bih da je u toj je životnoj jednačini kontinuirana i do u beskraj sreća prilično precenjena.

Dovoljno je da samo probam da zamislim kako bi izgledalo da do kraja života moram svakodnevno da jedem svoje omiljeno jelo... Posle nekih mesec dana „uživanja“, verovatno bi mi se smučila i sama pomisao na to jelo, koliko god ono bilo ukusno.

Istovremeno, nije ni ta nesreća baš toliko grozna. Evo, na primer, iskustvo me uči da nam je ona mnogo „odanija“; kad vam se desilo da vas nesreća izneveri kad vam je teško? Nikad.

S druge strane, prevrtljiva i hirovita sreća itekako ume da nam okrene leđa taman kad počnemo na nju da se navikavamo...

I šta sad, pita me moj drugar s početka priče, da budemo srećni u svojoj ne-sreći. Pa, što da ne, odogovaram; zar nije najveća sreća (u današnje vreme i teško luksuziranje) živeti život po svojoj meri i prema sebi? Makar nas to „koštalo“ popularnosti u društvu i odsustva lajkova za ne-srećnu objavu na društvenim mrežama.

Ako mene pitate, ima u tome neke sreće...

Jasna Budimirović