Иза излога: Разбарушени мрмоти и 50 нијанси сивила

Било је ту и неких магли и ледених температура у најави, надали смо се сунцу, маштали о белом Божићу, кад оно – тек мрмот и бар педесет нијанси сивила. У складу с временом – и ја. Разбарушено сива; глава пуна свега и свачега, а мета и одстојање вазда исти...

Мука, а кад је већ тако – помоћ пријатеља је напросто неопходна. Дакле, зврцнем пријатељицу, уговорим „хитну“ кафу и прича креће. За почетак смо се позабавиле „дворским“ темама, односно, мукама које ових дана има јапанска принцеза Мако. Разматрамо тако нас две целокупну, прилично комплексну, ситуацију и покушавамо да реконструишемо шта се заправо десило у земљи излазећег сунца. Закључак: Млада дама се малко прерачунала. Да се разумемо, све је Мако урадила како треба, нема ту ни шта да се дода, ни шта да се пребаци. Проблем, закључујемо нас две, лежи у неискуству и несхватању да је за читаву ту „живели су срећно до краја живота“ причу редослед дешавања такорећи од судбинског значаја.

Млада је дама, наиме, прво нашла ђувегију, потом се лане и верила, пристала да догодине абдицира с обзиром да момак није „плавокрван“, а онда је ових дана све запело и венчање је померено за 2020. годину! Разлог – недостатак времена да се све лепо испланира.

Па, наравно, сложисмо се углас пријатељица и ја. Исправан редослед, бар за даме које стварно желе да се удају, је да прво све испланирају и осмисле (избор венчанице, простор за славље, музика, одело за ђувегију, листа гостију, позивнице, клопа...), па да тако „припремљене“ само „убаце“ адекватан модел младожење. Нема ту онда пуно простора за евентуалне погрешне кораке, али ни за дилеме око тога који је прави. Мислим, толико је све „затегнуто“ и по мери скројено да ће евентуално један срећник моћи да се уклопи и да не „смета“. А тај је онда, јелте, онај прави...

И док смо нас две тако размишљале о томе где се у граду може купити добар планер, јер не могу се о овако битним стварима белешке писати у „тамо неку“ свеску, придружила нам се и трећа чланица наше „разбарушене“ дружине; пријатељица видно узнемирена након што је (сазнаћемо нас две у року од одмах) у продавници на каси добила невиђен комплимент за своје (њеном, а не руком професионалца) налакиране нокте. Па добро, прича она, зар смо стварно дотле дошли да је намазати лак на нокте постало нешто као постигнуће у животу? Зар се ни та работа не може обавити без стручног/обученог лица, које ће, како је кренуло, ускоро и печатирани сертификат од државе морати да има за тај посао...

Хм, па ако мало погледам око себе, изгледа да је тако. Данас, рекла бих, свака балавица/ старија малолетница (под условом, наравно, да држи до себе) не може да замисли живот без личне „ноктарке“. Јер, стручњакиња ипак најбоље зна шта је у тренду и како то на најбољи могући начин имплементирати на нокте својих (на несклад осетљивих) клијенткиња. Нисам само сигурна да ли уз нокте од пет центиметара иде и упуство како тако „надограђена“ дама да обавља свакодневне тривијалне (мора се) послове; не знам ни како број на телефону отипкају, а о кувању и хигијени да и не говорим.

Али, да је то само с ноктима случај... Разгранала се индустрија лепоте. Причамо нас три тако уз кафицу све чекајући да се киша пристигла после лудачког ветра мало примири, како је тренутно хит у овдашњим козметичким радовима ни мање, ни више него континуирано и опсежно дотеривања обрва -  прво их је, каже најверзиранија од нас, потребно фино избријати, а потом креће пажљиво и прецизно тетовирање, то јест цртање облика који је, ако је судити по озбиљности с којом се приступи овој работи, прописала тамо нека светска козметичка организација...

Шта да кажем, глава да те заболи од свих тих мука. Стога и не чуди да су девојке (сада већ озбиљно сморене суморним временским приликама) морале мало да се забаве. А шта боље у том смислу ради посао од мало оговарања; неколико анегдотица о „радовима“ који су пошли по злу...

Не бих сад у детаље о томе (ипак смо ми фине и пристојне), само ћу рећи да је било лековито; осмех нам се у трену вратио на лица, а боја на образе. Уосталом, и наука се слаже да оговорање понекад може да буде и лековито; да откривање „истине“ о животима блиских и мање блиских нам особа може позитивно да утиче на наше здравље, јер нас бављење туђом муком ослобађа сопственог стреса и брига.

Додуше, на кратко. Али, не бринем превише. Па, поновићемо нас три терапију. Докле год и колико год „доза“ било потребно.

Јасна Будимировић