INTERVJU: MILOŠ LOLIĆ, REDITELJ Eto sad i tog detalja

Za jednu od svojih prvih režija, “Sanjare” Roberta Muzila u Jugoslovenskom dramskom, dobio je gran-pri “Mira Trailović” BITEF-a. I tako dalje, ima toga još. Ne samo kod nas, nego i u Sloveniji, Austriji, Nemačkoj. Nagrade nisu ono što definiše rad ovog autora. Poznavajući taj rad vrlo dobro, usudio bih se da kažem da ga pre definiše izmicanje definicijama. Svojom najaktuelnijom, predstavom “Ma, ne šetaj se tako gola!” u Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz, upravo je rasturio jednu - da nikad nije režirao u Srbiji van Beograda.

 Možda je to trivija, ali intrigira me taj podatak da prvi put režiraš u Srbiji, van Beograda, ne samo zbog novinarske radoznalosti ili potencijalne senzacionalnosti, nego i zbog naše kulturne javnosti. Šta je razlog tome?

- Sad nisam ni ja svestan skroz šta bi mogao biti razlog. Generalno, na početku moje karijere, kad sam bio mlad reditelj, nisam dobijao nešto puno prilika. Sa druge strane, u zavisnosti kako se gleda na tu stvar, bio sam jedan od srećnika beogradske škole režije, jer sam se sve vreme... Kako se kaže svičovao?

Šaltao (smeh).

- Sve vreme sam se šaltao (smeh) između JDP-a i Ateljea, pa je ispalo i tu da sam nešto privilegovan, a suštinski, nisam dobijao pozive iz drugih kuća i gradova. I kad sam se nudio nisam dobijao mogućnost da režiram, a onda mi se dogodila nekakva, sasvim slučajno jer nisam ni to imao u planu, neka karijera izvan Srbije, pa onda odjednom i prepoznavanje mog rada i u Srbiji. Ili delimično prepoznavanje. Ali, tako se desilo. Meni je u suštini žao, zato što sam kao student ipak bio zainteresovan za šire pozorišno stvaralaštvo. Ako mogu to da kažem - oduvek, eto baš bukvalno od studija, sam priželjkivao da radim sa mađarskim glumcima, jer smo ih tada svi obožavali zbog njihove posvećenosti i požrtvovanosti. Tako da jeste trivija, ali nemam objašnjenje kako je do toga došlo. 

Za mene je to fascinantno da nijedno pozorište nije poželelo, kao što je sada Andraš Urban poželeo, da njegovi glumci rade sa tobom!

- Dobro sad, da ne ispadne da me niko ne želi, u međuvremenu sam zbog tog nekog otvaranja karijere u inostranstvu počeo da dobijam više poziva da radim i u drugim gradovima Srbije, ali tad je već bilo kasno utoliko što bih već imao popunjen raspored. Konkretno u Nemačkoj i Austriji, gde sam najviše i radio, režije se dogovaraju i po dve godine unapred i onda bi se vrlo često desilo da kada me neko pozorište zove iz Srbije, a bilo je takvih situacija sa Nišem i Suboticom, da ne mogu ništa da im obećam, a oni ne znaju hoće li uopšte biti na tim pozicijama za dve godine. 

Da, ovde nema mogućnosti za dugoroščno planiranje, što je isto zanimljivo...

- I to su sve okolnosti koje su dovele do toga, ali ne verujem da je iko, ja prvi nisam, želeo da ja ne radim u drugim gradovima. Ali, eto sad i tog detalja.

U poslednje vreme se češće hvataš u koštac sa komedijama. Da li je to koincidiralo sa nekim tvojim ličnim razvojem? 

- Da.     

Teško je reći kompromisom, jer komedija uopšte nije lak žanr?

- Ma kakvi! Možda baš zato. I da, apsolutno ima veze sa mojim sazrevanjem i uviđanjem da komedija traži - ovim ne želim da umanjim šta traže drugi žanrovi, nije tragedija laka - komedija traži jednu kompletnu... Na kraju krajeva, evo “Mister Dolara” sam režirao pre ovoga pa hajde da kažem da je i “Jenki Rouz” koja je nagrađena Sterijinom nagradom takođe delimično komedija, ako jeste, zato što želi da vas zasmeje i kad je sumorno... Ja se sad pitam i da li sve to što mi zovemo komedijom može tako da se tretira. Čisto, čistim žanrom. Iznenadio sam se i sam kad smo radili Nušića, ili bar tog Nušića, taj tekst, do koje mere ga pogrešno tretiramo samo kao komediju. Koliko tu ima još slojeva. A onda kod Fejdoa, to je čak i poznato, za Nušića na žalost u Srbiji ne vidim da se neko bavi da razotkrije šta se sve tu nalazi, jer tako mu samo prilepimo etiketu “naš najveći komediograf” i onda zaboravimo šta sve još jeste. Ne mislim zato što je pisao i druge drame, nego šta sve jeste u samim komedijama koje su i političke, koje su i opasne, dovele su ga i do zatvora... E, pa tako sad i sa Fejdoom, kod koga se to ipak malo više zna. Na primer, kad sam radio u Austriji, iznenadio sam se kad sam čuo da je Elfride Jelinek uzela da prevodi, da pravi nove prevode Fejdoa baš i da negde izvlači na površinu u tim svojim novim prevodima svu njegovu političku konotaciju koja je duboko skrivena. Eto, on se kao bavi lakim, možda malo frivolnim, seksi temama, bračnim odnosima, a u stvari... Konkretno, u našoj predstavi glavni junak je političar. Sve vreme pričaju o tome da li će dobiti funkciju ministra finansija. Tako da neke stvari tu nisu samo za zasmejavanje i nisu samo neozbiljne. Možda sam se zato uhvatio komedija jer u njima vidim, za razliku od nekih drugih žanrova, daje jednu lepezu značenja, ali i mogućnosti. A onda da, negde sam dovoljno i sazreo. Neću da se složim s time da je stvarnost toliko sumorna da publici treba dati malo radosti, nego da sa druge strane počinjem da razumem publiku koja je došla ne da je dodatno dotučemo kako je sve grozno, nego da je možda nekim vrcavim načinom dovedemo do toga da možemo i gorznim stvarima ponekad da se nasmejemo kako bi ih ne samo možda prevazišli, nego kako bi smo se sa njima i izborili. 

Igor Burić