INTERVJU: LUKA KECMAN, DOBITNIK NAGRADE „MALI PRINC” U stvaralaštvu za decu ne sme biti laži i obmana
Luka Kecman, profesor istorije srpskog pozorišta, teatrolog, pisac komada za decu i omladinu, i pozorišni reditelj, ovogodišnji je dobitnik prestižne Nagrade za životno delo „Mali princ“, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, koje dodeljuje Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica.
Autor je nekoliko dramskih tekstova, napisao je serijal „Svetski sudar bajki“,potpisao je scenario za dečji film „Kapljica“... Već je osvajao značajne nagrade i priznanja, a „Mali princ” mu je uručen na otvaranju 31. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, koji će u Subotici trajati do 27. septembra.
– Kada sam saznao za nagradu, iskren da budem, nacrtao sam jednu ovcu i poklonio joj najlepšu ružu iz moje bašte – otkrio nam je Luka Kecman. – To su one ruže što ih gaji moja supruga, inače kućni ministar finansija. Zatim sam joj saopštio da će nam uskoro u kuću ušetati Mali princ, pa smo se oboje radovali, igrali i pevali. Posle sam joj satima pričao koliko se radujem Malom princu i da nemam reči kojima bih opisao šta mi on znači. Znam samo da je na ovim našim prostorima to najznačajnija ličnost koja može da ti uđe u kuću, zato što voliš i stvaraš u pozorištu za decu.
Školovali ste se u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, magistrirali baveći se delom Petra Kočića, kasnije i doktorirali dramske umetnosti na FDU. Sećate li se koji je to bio trenutak kada ste poželeli da se bavite stvaralaštvom za decu i mlade?
– U pozorište za decu sam ušetao sa svojih šest godina i od tada više nikada nisam ni izlazio. Nekada je to bilo intenzivnije, nekada manje, ali nikada ga nisam napuštao. U njemu sam bio glumac, reditelj, pisac, scenograf, kostimograf... Prohodao sam na sceni KUD Petefi Šandor u Novom Sadu, koja je imala neki poseban miris slobode koji me do dana današnjeg nije napustio. Stvarati za decu obavezuje više nego stvaranje za odrasle. Tu ne sme da bude laži i obmana. Deca odmah to prepoznaju. Ko nije bio na sceni i ko nije osetio iskren dečji osmeh, taj ne razume o čemu govorim.
Pozorište će sačuvati sebe
Kako vidite budućnost pozorišta za decu, u svetlu sveta koji se stalno menja, novih tehnologija, te sve veće prikovanosti mladih za ekrane mobilnih telefona?
– Ovaj današnji svet nezaustavljivo juri u sopstvenu propast. Sve vrednosti koje su nastale i negovale se do 20. veka, nestaće. Ali, pozorište će ostati i opstati. Za pozorište ne treba ništa, samo prazan prostor, puno mašte, glumci i publika. Zato njemu ne mogu nauditi ni mobilni telefoni, ni tableti, kao što mu ništa nije mogla ni televizija ni film. Tehnologija je već ušla u teatre. Nešto od toga je unapredilo scenski doživljaj, nešto smeta, ali ne treba joj robovati. Kada je predstava dobra, kada proradi scenska magija, nema tog mobilnog koji može odvratiti pažnju. Pozorište je čuvar ljudskih vrednosti i, što je najvažnije, sačuvaće sebe!!
Da li je teže pisati za decu nego za odrasle?
– Isto je to, samo za decu morate pisati bolje nego za odrasle. Uvek sam se trudio da pišem jednostavno i istinito. Da se oseti melodija reči i rečenice, da bude u stihu ili rimovano. Tako se čuje bogatstvo jezika na kojem stvarate, a deca od malih nogu se uče lepoti govora sa scene. Pored toga, tema dela je u sebi morala da sadrži pedagoško-edukativne elemente, da se jasno razlikuje dobro od zla, i lepo od ružnog. Posebno me je privlačio interaktivni deo u delima, zato što tada deca postaju ravnopravni stvaraoci sa odraslima.
Treći put učestvujete na Forumu za istraživanje pozorišne umetnosti za decu i mlade u Subotici u okviru festivala i član ste uredništva Zbornika. Koja su teorijska polja koja Vas najviše interesuju?
– Smatram Forum vrlo važnim i bitnim, zato što stručno i naučno valorizuje stvaralaštvo za decu i rad sa njima. Široka je lepeza tema koje se tu prijavljuju. Često to bivaju analize praktičnih pristupa u radu sa decom, što je značajno za dalji rad u dečjem pozorištu. Mene je uvek najviše interesovala primena teorije u praksi i obrnuto. Mnogo je danas onih koji bi želeli da se po nečemu izdvoje u pozorišnom stvaralaštvu. Često je to samo suva teorija koja se u praksi ne može dokazati, tako da od nečega što je jednostavno, radost igre u pozorištu, bezuspešno dokazuju da ‘’to tako treba’’. Za mene je sve prihvatljivo u pozorištu što se može odigrati i, naravno, da to publika razume i nagradi iskrenim aplauzom. Izuzetak su dramska dela koja su pisana ‘’za čitanje’’.
U kojoj meri se razmišljanja i zaključci sa ovakvih skupova “prelivaju” u praksu, odnosno u same predstave za decu koje se kreiraju i izvode danas?
– To najviše zavisi od samih autora. Ukoliko su nakon Foruma došli do određenih spoznaja koja bitno menjaju njihov pristup u radu, i onda to sutra primene u praksi, onda je značaj Foruma neprocenjiv. Meni je dragoceno da čujem kako danas o pozorištu razmišljaju mlađe kolege, i posebno stvaraoci iz sveta koji su uvek inspirativni u svojim izlaganjima. U pozorištu je uvek postojao, i postojaće, sudar tradicionalnog i modernog. Izuzetno je važno znati da ono što je danas moderno, sutra će biti... tradicionalno.
N. Marković
