INTERVJU: ŽELJKA MILANOVIĆ, DIRIGENTKINJA OPERE „DEMON”, KOJA ĆE VEČERAS PREMIJERNO BITI IZVEDENA U SNP-u Usamljenost iznad borbe dobra i zla

Scenu „Jovan Đorđević“, će ispuniti impozantna scenografija Hartmuta Šerghofera, iz autorskog tima ove koprodukcijske predstave operskih kuća iz Moskve, Bordoa, Nirnberga, Barselone, i Novog Sada. 

U glavnim ulogama, kao gosti ove kuće, nastupaju naši mladi talentovani pevači, uz soliste, Orkestar Opere, Hor i Balet SNP-a, pod dirigentskim vođstvom Željke Milanović, koja se do sada mnogo puta našla pred ovim orkestrom. S velikim iskustvom i uspešnom saradnjom sa ovim muzičarima, zajedno sa pevačima, Željka Milanović predstavlja publici ovo nama nepoznato delo, koje nećemo slušati u integralnoj verziji, već bez polučasovnog baletskog dela, koji zapravo i nema dramaturšku vezu sa radnjom. 

 U situaciji kada se prvi put postavlja opera koja se inače retko izvodi, na šta se dirigent fokusira? 

– Kada sam preuzela partituru, pre nego što sam uopšte ušla u detaljan minuciozan rad sa samim notama, morala sam se informisati o kontekstu. Veoma mnogo sam obratila pažnju na Ljermontovljev život, i ja mislim da je on zapravo projektovao sebe u Demona, zato što je, u stvari, osnovna emocija usamljenost. Usamljenost genija kakav je on bio, i ne samo on, bila je čitava generacija ruskih pesnika u tom vremenu, koji su bili mladi, talentovani, bogati, izuzetno dobro obrazovani, ali nisu uspeli, u političkom smislu, da reše društvena pitanja kako su hteli u tom trenutku.  I taj Demon koji je tako zao, po nekoj definiciji, u stvari, može biti svako od nas sa svojom usamljenošću. U trenutku kad odlučuje da ne bude usamljen, nastaje lom. Prosto, probudile su se emocije, ali on ne uspeva da se zadovolji, i on uzima Tamaru na silu... 

Ljermontov je imao traumu iz detinjstva, zbog koje kasnije, po svoj prilici, nije u potpunosti uspeo emotivno da se ostvari, tako da je i ova poema zapravo deo njegovog života...

Ima još jedan detalj - kako danas prikazati tu temu koja je zapravo stara, eto 150 i više godina, u delu koje je tada nastalo? Ja mislim da mi, publika u našoj zemlji, imamo drugačiju vrstu harizme, i percepcije umetničkog dela, nego možda u Rusiji. Ili ja to tako zamišljam, zato što su originalna tempa u operi vrlo spora, do te mere da mislim da mi to danas ne bismo prihvatili. Mi danas brže živimo, tako da sam na mnogim mestima morala da ispoštujem tempo, ali na mnogim mestima sam i ubrzala, i dijaloge, i arije, iz više razloga. Jedan je upravo to – percepcija publike, i nas kao izvođača. Mi ne možemo mimo sebe da idemo, a, druga stvar, zato što svaki spori tempo zahteva još veći glas, tako da sam i o tome razmišljala kako bi danas publika primila tako spora tempa. Možda bi, negde u Rusiji, prihvatila, zbog njihove tradicije, njihovih gena. Mi, bojim se da ne bi. Mi smo svirali neka mesta bržim tempom, prilagodili smo stvari našoj percepciji danas, našem senzibilitetu. I mislim da se to dopalo i izvođačima. 

 Spominjali ste emocije, koje će, ukoliko dominiraju, publika osetiti, a ona to voli, i to  je zapravo dobra preporuka za ovo delo?

- Mi smo insistirali na tome, zato što delo, u orkestracionom smislu, zaista nije inovativno. U formalnom smislu takođe nije inovativno. Delo obiluje zapravo melodijama koje su veoma lepe, to je dominantni muzički element u ovoj operi. Beskrajno lepe melodije kojih ima veoma mnogo. Samo Demon ih ima četiri, ili pet, a sve one moraju da budu različite, da bi nam bile zanimljive. Zato smo radili na tome, jer Demon na početku nastupa kao zla sila koja se vrlo brzo zaljubljuje. Od tog trenutka, kada oseti prvu emociju već u prvoj slici, do kraja je taj emotivni svet otvoren. To nebo emocija se otvorilo nad nama, što kod Tamare, što kod Godala, što kod Sinodala, što kod Demona. Ali, protagonisti to moraju zaista da donesu. Mi smo radili na tome, nadam se da će biti motivisani da uspeju da prenesu to publici i upravo na toj vrsti ineterpretacije počiva delo. A, da ne zanemarim i druge segmente, hor ima jedan poseban momenat, što je vrlo veliki kuriozitet, u centru drugog čina, nad mrtvim Sinodalovim telom, na osujećenom svadbenom veselju, kada zvanice na Gudalovom dvoru oplakuju mrtvog Sinodala. To je jedna tužbalica mešovitog hora, i svih solista. Zaista nikada nisam nešto tako doživela u operi. 

 Da li biste mogli da predvidite sudbinu ovog naslova na reperotaru SNP-a?

- Jedan ograničavajući element je u stvari kompleksna scenografija. Ta scenografija zahteva sedam dana da se postavi, i da se rastavi verovatno takođe par dana. U centru sezone nema se vremena da scena toliko bude zauzeta, tako da će sad ići tri predstave, a na kraju sezone ići će još, kada se opet bude sastavila sceno- grafija. Inače, cela partitura leži na vokalnim sposobnostima svih solista, ali Demona pogotovo. To je baritonska uloga enormne dužine, za ustaljene standarde operske, i enormnih zahteva - tehničkih, i emotivnih, i na tome smo najviše radili. Ne bih smela sada da tvrdim, ali ima sigurno četrdeset pet minuta samo da Demon peva u operi, i to treba doneti na različite načine. Stefan Hadžić, naš izvanredan bariton koji ima 35 godina, i u punom profesionalnom životnom usponu i zrelosti nastupa u Kaselu, došao je i izuzetno prionuo na rad. Mislim da je sposoban da iznese sve specifičnosti toga što smo tražili u „Demonu“, jer bez uloge Demona, bez tog glasa i bez tog doprinosa, ne treba ni stavljati operu na repertoar. 

N. Pejčić