INTERVJU: ZORAN PERIŠIĆ, DOBITNIK NAGRADE NOVI SAD FILM FESTIVALA Od reklama do Oskara
Zoran Perišić, laureat upravo završenog Novi Sad film festivala, pre no što će postati nadaleko poznat u svetu sedme umetnosti kao istinski majstor specijalnih efekata, koji su mu i doneli Oskara 1978. za “Supermena” Ričarda Donera i još jednu nominaciju za ostvarenje „Povratak u Oz” Valtera Murča, proslavio se u Velikoj Britaniji kao reditelj – reklama!
Nakon prvih koraka iza kamere, koje je napravio pre šest decenija zahvaljujući snimanju u ondašnjoj Jugoslaviji već legendarne koprodukcije “Dugi brodovi” sa Sidnijem Poatjeom, Ričardom Vidmarkom i Bebom Lončar u glavnim ulogama, Perišić se obreo u Engleskoj, gde je ubrzo počeo da radi kao kamerman u čuvenoj Jorkšir televiziji...
– U prvo sam vreme snimao sve i svašta, od političkih do sportskih događaja – podsetio se Perišić tog vremena u razgovoru za „Dnevnik”. – Istovremeno, baš kao i danas, program je pratilo mnogo reklama, ali su one tada bile dosadno jednostavne. Spiker čita tekst a na ekranu se vidi predmet koji se reklamira, i to je to. I ja sam pomislio da bi to moglo i malo interesantnije da se uradi. E sad, ono što je prednost televizije u odnosu na film to je da lakše dođeš do donosilaca odluka: predložio sam to šefu, on je pitao menadžera iznad njega, i dobio sam zeleno svetlo da pokažem kako bi reklama mogla da izgleda.
Šta ste promenili?
– Divna stvar kod televizije je i što ti je sve na dohvat ruke. Najpre sam iskoristio nekoliko reklama koje su već emitovane. Onda sam otišao kod ljudi iz grafičkog odeljenja i objasnio im šta mi treba u smislu animacije. Potom sam uzeo i mnoštvo fotografija koje nisu bile opterećene autorskim pravima, da bih se na kraju obratio kolegama koji su brinuli o muzici kako bi mi pronašli nešto adekvatno- oni će kasnije početi i da naručuju originalnu muziku u trajanju od 10 sekundi, 15, 30 sekundi... Konačno, samo se s jednim asistentom zatvorio u studio i sve to smiksao. Kroz nekoliko dana su me pozvali i zatražili da ubuduće samo to radim. Jednostavno, pokazali su moje radove klijentima, ovi su se oduševili i čak pitali koliko bi koštalo da te reklame mogu da emituju na drugim televizijama. Tako je počela moja „reklamna” karijera.
Tih ste godina za Jorkšir televiziju uradili i animiranu dečju seriju „The Magic Fountain”, koja još uvek može da se pogleda na Jutjubu?
– U jednom trenutku sam uzeo odmor od reklama i napisao tu priču, odnosno scenario. Kada sam se vratio, insistirali su da nastavim da režiram reklame, ali sam im tada postavio uslov: važi, ali moramo proširiti ekipu u tom biznisu, jer ne mogu više sam sve da radim. Tako je moj asistent preuzeo jedan tim, a ja sam zaposlio drugog asistenta i njega počeo da podučavam. Kada se tako organizovan reklamni posao razradio i uhodao, otišao sam do šefa i otvoreno mu rekao: Imam jedan scenario i voleo bih da ga realizujemo. Opet se vraćam na to kako u slučaju televizije mnogo toga ide lakše, pogotovo kada se šefu jednom omiliš. Pitao me samo šta mi treba. Rekoh, samo jedan dobar slikar, ništa više. Na Univerzitetu u Lidsu su imali studije animacije i rekli su mi da mogu da izaberem koga hoću. Našao sam tamo jednu devojku koja je i dobar deo serije nacrtala - tako je nastalo šest epizoda „The Magic Fountain”. I danas sam vlasnik autorskih prava, mada kasnije nisam od te serije naplatio ni funtu. Ali sam zaradio od reklama (smeh).
Tehnologija vs kreativnost
Da li gledate današnje blokbastere?
– Sada, sa digitalnom animacijom, svi rade istu stvar sa istim programima. Danas, recimo, uloviš na televiziji neki takav film, dođeš do pola, pa prebaciš na drugi kanal gde se prikazuje nešto slično, i više ne znaš šta gledaš. Tačno bi mogao da iz prvog isečeš deo, ubaciš u drugi, i niko ne bi primetio. U vreme kada smo mi smišljali vizuelne efekte, morali smo da budemo kreativni, jer rešenja su se menjala od projekta do projekta. Na primer, kada smo radili na Kjubrikovoj „Odiseji 2001”, da bi se postigao efekat kontinuiranog pomeranja zvezdanog neba bez skokovitih prelaza, mehanizam se pomerao za svega četiri hiljadita dela inča, što je snimano bez prestanka danima, pri čemu su se smenjivale čak tri kamermanske ekipe. Ideje i inovacije su danas zamenili kompjuteri. Nije naravno tehnološki napredak nešto loše, ali je problem kada tehnologija potpuno zameni kreativnost.
Zašto niste ostali u tom biznisu?
– Još neko vreme i jesam. Ljudi iz marketinga su odlučili da prirede i demonstraciju za, kako se to danas kaže, korporativni menadžment. Rezultat je da sam dobio predlog za produženje ugovora, i to da sa pozicije snimatelja pređem na rediteljsku - paradoksalno, za u tom trenutku manju platu, jer sam, zbog pravila sindikata, iz najviše kategorije kamermana morao da krenem od najniže rediteljske kategorije. Ali dobro, nadoknadilo se to na drugoj strani. U svakom slučaju, ekipi iz marketinga je toliko postalo zanimljivo da su počeli sad i sami da izmišljaju, pa sam u sledećoj fazi dobio odrešene ruke da radim i potpuno animirane reklame ili reklame s glumcima. I to je išlo jako dobro.
Zapravo se utrli put mnogim rediteljima koji će u potonjim godinama proći put od reklama i video spotova do filma, poput Dejvida Finčera ili Džonatana Glejzera?
– Jednostavno, to je vrlo dobar trening. Zapravo, mogu da se pohvalim i da sam kasnije radio reklame u Londonu u isto vreme kada i Ridli Skot. Moj je ofis, možda nešto skromniji od njegovog, bio u sledećoj ulici. Istina, on je i malo dalje u karijeri otišao od mene (smeh). Ali nema veze, ako se uzmu u obzir odakle sam pošao i dokle sam stigao, mogu biti zadovoljan.
M. Stajić