ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ЛОЛИЋ, РЕДИТЕЉ Ето сад и тог детаља

За једну од својих првих режија, “Сањаре” Роберта Музила у Југословенском драмском, добио је гран-при “Мира Траиловић” БИТЕФ-а. И тако даље, има тога још. Не само код нас, него и у Словенији, Аустрији, Немачкој. Награде нису оно што дефинише рад овог аутора. Познавајући тај рад врло добро, усудио бих се да кажем да га пре дефинише измицање дефиницијама. Својом најактуелнијом, представом “Ма, не шетај се тако гола!” у Новосадском позоришту / Ујвидеки синхаз, управо је растурио једну - да никад није режирао у Србији ван Београда.

 Можда је то тривија, али интригира ме тај податак да први пут режираш у Србији, ван Београда, не само због новинарске радозналости или потенцијалне сензационалности, него и због наше културне јавности. Шта је разлог томе?

- Сад нисам ни ја свестан скроз шта би могао бити разлог. Генерално, на почетку моје каријере, кад сам био млад редитељ, нисам добијао нешто пуно прилика. Са друге стране, у зависности како се гледа на ту ствар, био сам један од срећника београдске школе режије, јер сам се све време... Како се каже свичовао?

Шалтао (смех).

- Све време сам се шалтао (смех) између ЈДП-а и Атељеа, па је испало и ту да сам нешто привилегован, а суштински, нисам добијао позиве из других кућа и градова. И кад сам се нудио нисам добијао могућност да режирам, а онда ми се догодила некаква, сасвим случајно јер нисам ни то имао у плану, нека каријера изван Србије, па онда одједном и препознавање мог рада и у Србији. Или делимично препознавање. Али, тако се десило. Мени је у суштини жао, зато што сам као студент ипак био заинтересован за шире позоришно стваралаштво. Ако могу то да кажем - одувек, ето баш буквално од студија, сам прижељкивао да радим са мађарским глумцима, јер смо их тада сви обожавали због њихове посвећености и пожртвованости. Тако да јесте тривија, али немам објашњење како је до тога дошло. 

За мене је то фасцинантно да ниједно позориште није пожелело, као што је сада Андраш Урбан пожелео, да његови глумци раде са тобом!

- Добро сад, да не испадне да ме нико не жели, у међувремену сам због тог неког отварања каријере у иностранству почео да добијам више позива да радим и у другим градовима Србије, али тад је већ било касно утолико што бих већ имао попуњен распоред. Конкретно у Немачкој и Аустрији, где сам највише и радио, режије се договарају и по две године унапред и онда би се врло често десило да када ме неко позориште зове из Србије, а било је таквих ситуација са Нишем и Суботицом, да не могу ништа да им обећам, а они не знају хоће ли уопште бити на тим позицијама за две године. 

Да, овде нема могућности за дугорошчно планирање, што је исто занимљиво...

- И то су све околности које су довеле до тога, али не верујем да је ико, ја први нисам, желео да ја не радим у другим градовима. Али, ето сад и тог детаља.

У последње време се чешће хваташ у коштац са комедијама. Да ли је то коинцидирало са неким твојим личним развојем? 

- Да.     

Тешко је рећи компромисом, јер комедија уопште није лак жанр?

- Ма какви! Можда баш зато. И да, апсолутно има везе са мојим сазревањем и увиђањем да комедија тражи - овим не желим да умањим шта траже други жанрови, није трагедија лака - комедија тражи једну комплетну... На крају крајева, ево “Мистер Долара” сам режирао пре овога па хајде да кажем да је и “Јенки Роуз” која је награђена Стеријином наградом такође делимично комедија, ако јесте, зато што жели да вас засмеје и кад је суморно... Ја се сад питам и да ли све то што ми зовемо комедијом може тако да се третира. Чисто, чистим жанром. Изненадио сам се и сам кад смо радили Нушића, или бар тог Нушића, тај текст, до које мере га погрешно третирамо само као комедију. Колико ту има још слојева. А онда код Фејдоа, то је чак и познато, за Нушића на жалост у Србији не видим да се неко бави да разоткрије шта се све ту налази, јер тако му само прилепимо етикету “наш највећи комедиограф” и онда заборавимо шта све још јесте. Не мислим зато што је писао и друге драме, него шта све јесте у самим комедијама које су и политичке, које су и опасне, довеле су га и до затвора... Е, па тако сад и са Фејдоом, код кога се то ипак мало више зна. На пример, кад сам радио у Аустрији, изненадио сам се кад сам чуо да је Елфриде Јелинек узела да преводи, да прави нове преводе Фејдоа баш и да негде извлачи на површину у тим својим новим преводима сву његову политичку конотацију која је дубоко скривена. Ето, он се као бави лаким, можда мало фриволним, секси темама, брачним односима, а у ствари... Конкретно, у нашој представи главни јунак је политичар. Све време причају о томе да ли ће добити функцију министра финансија. Тако да неке ствари ту нису само за засмејавање и нису само неозбиљне. Можда сам се зато ухватио комедија јер у њима видим, за разлику од неких других жанрова, даје једну лепезу значења, али и могућности. А онда да, негде сам довољно и сазрео. Нећу да се сложим с тиме да је стварност толико суморна да публици треба дати мало радости, него да са друге стране почињем да разумем публику која је дошла не да је додатно дотучемо како је све грозно, него да је можда неким врцавим начином доведемо до тога да можемо и горзним стварима понекад да се насмејемо како би их не само можда превазишли, него како би смо се са њима и изборили. 

Игор Бурић