U ŽIŽI NOVI ALBUM BENDA „MORAM PITATI IGORA”: Provokativne “Besmislice”
Tri puta sam promašio svirku benda „Moram pitati Igora”. Prvi razlog je za nas Novosađane više nego opravdan: padala je jaka kiša, u drugom navratu došlo je do nesporazuma kada je reč o informaciji u vezi s datumom održavanja svirke, dok sam u trećem slučaju bio sprečen zbog jake prehlade. U sva tri slučaja preostalo mi je da zažalim što nisam prisustvovao svirkama na Telepu, u Novosadskom pozorištu i u Bulevar buksu. Dodatno je žal pojačao utisak kolege Vlade Crnjanskog, koji je izuzetno pohvalno pričao o scenskom nastupu Igora Burića i njegovog benda, a kada sam negde pročitao i izjavu legendarnog Slobe Tišme, da „u poslednjih 20 godina nije video zanimljiviji bend na novosadskoj muzičkoj sceni”, bilo mi je dovoljno da sebi „pod mast” zacrtam neku predstojeću svirku pomenute grupe.
U međuvremenu je MPI izdao album prvenac, istina još uvek ne u fizičkom izdanju, ali sve veći broj pregleda na Jutjubu, Spotifaju, Dizeru... svedoči da su „Besmislice” (Multimedia Music, Beograd) dovoljno provokativne i intrigantne, te iz dana u dan stiču brojnu publiku.
Moj prvi utisak posle premijernog preslušavanja bio je da MPI nikako ne zvuči „novosadski”. Tačnije, bez razmišljanja sam ovaj bend svrstao u „beogradsku školu”, jer na prvu loptu nesumnjiv je Kojin uticaj. E, sad… Znajući muzički ukus Igora Burića i njegovu naklonost Kebri i „Obojenom programu”, naročito iz novije faze, za slušaoca je i taj uticaj evidentan, ali Kojina „kopča” sve objašnjava. I da produbim sopstvenu kontradiktornost, u „Besmislicama” sam „prepoznao” uticaj još nekih bendova, poput beogradskog „Plejboja”, ali i - „pazi sad” – novosadskih bendova „Laboratorija zvuka” braće Vranešević ili znatno mlađeg „Ringišpila” iz svoje poslednje faze. Obrazložiću: vokali i sjajan zvuk klavijatura, koji predstavlja idealnu kontratežu psihodeličnog, na momente čak „nervoznog” gitarskog zvuka. I kada tu mešavinu čujete, dobijete autentičan zvuk benda „Moram pitati Igora”.
„Besmislice” se sastoje od deset numera od kojih je meni leglo njih šest, a kada se na albumu stigne do 60 procenata prelazne ocene, dilema da li bih otišao na koncert benda za mene više ne postoji. Ne libim se ni da poređam lične favorite, ako ne precizno, onda bar u deobi dva mesta. Perjanice su mi svakako numere pod rednim brojem 4. „Čežnja za dosadom” i 9. „Boss”, kojoj su lovci na hitove već dali zeleno svetlo, baš kao i, čini se, najvećem hitu što se šire publike tiče, pesmi pod brojem 2: „Nisam došla da prespavam”. Pomenutoj odmah pridodajem i stvar „Kiki”, kojom bend zatvara album, s krajem koji odlazi u „fejdaut” najavljujući još mnogo toga što je MPI spreman da nam ponudi u vremenu budućem. Za većinski pozitivan utisak potrudile su se i numere „13” i „Offline”. Za cenzus mi se i dalje bori pesma „Elegija”, kojom bend otvara „Besmislice” i moguće da bi mi više prijala da sam je čuo kasnije, ali prvi utisak je još uvek snažan, pa ćemo se trpeti još izvesno vreme. Ne libim se da kažem da mi ne leže pesme „Soul of Trip” i „Cow” (bend mnogo bolje zvuči u pesmama koje peva na maternjem jeziku), a naročito „Male Laole”, koju, gle čuda, publika na koncertima navodno najčešće traži na bis?!
Promenio bah ja štošta, ali bih prvo „Morao da pitam Igora”, a onda to ne bi bilo to. Zato, umesto da ga pitam, ipak bi bilo fer da prvo „Moram da vidim i čujem Igora” uživo, što, na neviđeno, preporučujem svima onima koji bend još nisu ni čuli, ni videli.
Sava Savić
