NEŠTO NOVO POD NEONOM: (Ne)očekivana andergraund atrakcija - Moram pitati Igora
Novosadska alternativna rok scena, nakon decenija blaženog sna, najavljuje novo buđenje pojavom zvučno osvežavajućeg i poetski nadasve zanimljivog benda Moram pitati Igora. Dugo očekivan iskorak nekog od avangardnih umetnika grada koji je nekada bacao svetlost daleko nagovestila je prošlonedeljna svirka tog sastava u gradskom prostoru broj jedan za takva dešavanja - knjižari ”Bulevar buks”.
Moram pitati Igora je ostvarenje mladalačkih stremljenja autorskog dvojca Igora Burića i Zorana Injca, stasalih pod neonom Bulevara oslobođenja tokom burnih 90-ih. Pripadnici krupnim geostrateškim poremećajima osakaćene generacije H, odrastajući uz grandž i trip-hop saundtrek, nikad nisu prestali da sanjaju o projektu koji će dostojno nastaviti tradiciju velikana NS andergraunda, Boja, Obojenog programa ili Tišmine Lune. Spletom životnih okolnosti, ta priča je blizu ostvarenja tek sada, kada su, kao i njihovi saplemenici iz benda, duboko zašli u petu deceniju života. Ta vrsta zrelosti je, međutim, u ovom slučaju prava odskočna daska za krupan iskorak u prazninu koja vapi za kvalitetnim punjenjem.
Frontmen benda, Igor Burić, u međuvremenu je ostvario respektabilnu karijeru vrhunskog pozorišnog kritičara, sa bazom u novosadskom Dnevniku i nadgradnjom u vidu selekcionih poslova i žiriranja za Sterijino pozorje i druge festivale širom regije. Njegov filozofski akademski bekgraund i elokvencija za sveobuhvatnu problematiku savremenog sveta kroz umetnost, kulturu i politiku, pretočenisu u originalan poetski izraz na bazi introspektivnog rok pesništva, koje pogledom iznutra, rešavajući sopstvene krize, uspone i padove, nudi moguće pozitivne ishode za spas čoveka i čitave civilizacije. Obogaćen pesničkim doprinosom čuvene dramske spisateljice Milene Marković (”Strašna tuga”), debi album Elementarna logika secira urbano otuđenje kao primarni kancer 21. veka, uspelim psihološkim autoportretom svojih autora, koji sa lakoćom pronalazi put i do bilo čijeg drugog, ma kog ogledala današnjice. Nagoveštaj uspeha tih stremljenja sa najavom novog diskografskog poduhvata mogao je gotovo da se dotakne te vrele oktobarske večeri u knjižari koja svira.
Moram pitati Igora je netipičan rok kvintet sa dve gitare, dva muška vokala i pevačicom Dinom Đilas koja povremeno pritisne i poneku belo-crnu dirku. Gruv benda počiva na stabilnoj i glasnoj fankoidnoj ritam sekciji, dopunjenoj međuigrom gitara u svetloj tradiciji novog talasa, uz značajan doprinos svedene virtuoznosti soliste Nebojše Arsića. Višeglasni horsko-navijački intonirani refreni i moćna bas gitara sa frekvencijom koja ne ostavlja mnogo šanse za preživljavanje neodoljivo bude sećanja na neke slične davne poduhvate, proistekle ispod magičnog šešira Dušana Kojića Koje. Burić je u svemu tome kao frontmen razigran i opušten, prepuštajući unutrašnjem nemiru da se razgoropadi pred uzavrelim auditorijumom koji je očigledno spreman da ga prati, poput Odisejeve mornarice, na beskrajnom lutanju u potrazi za rodnom Itakom. O tome bi svašta mogao da doda i sam Miloš Crnjanski, još jedan od izvora inspiracije benda koji zaista ima šta da kaže, a očigledno je i da zna kako se to radi.
Zlatomir Gajić