У ЖИЖИ НОВИ АЛБУМ БЕНДА „МОРАМ ПИТАТИ ИГОРА”: Провокативне “Бесмислице”
Три пута сам промашио свирку бенда „Морам питати Игора”. Први разлог је за нас Новосађане више него оправдан: падала је јака киша, у другом наврату дошло је до неспоразума када је реч о информацији у вези с датумом одржавања свирке, док сам у трећем случају био спречен због јаке прехладе. У сва три случаја преостало ми је да зажалим што нисам присуствовао свиркама на Телепу, у Новосадском позоришту и у Булевар буксу. Додатно је жал појачао утисак колеге Владе Црњанског, који је изузетно похвално причао о сценском наступу Игора Бурића и његовог бенда, а када сам негде прочитао и изјаву легендарног Слобе Тишме, да „у последњих 20 година није видео занимљивији бенд на новосадској музичкој сцени”, било ми је довољно да себи „под маст” зацртам неку предстојећу свирку поменуте групе.
У међувремену је МПИ издао албум првенац, истина још увек не у физичком издању, али све већи број прегледа на Јутјубу, Спотифају, Дизеру... сведочи да су „Бесмислице” (Мултимедиа Мусиц, Београд) довољно провокативне и интригантне, те из дана у дан стичу бројну публику.
Мој први утисак после премијерног преслушавања био је да МПИ никако не звучи „новосадски”. Тачније, без размишљања сам овај бенд сврстао у „београдску школу”, јер на прву лопту несумњив је Којин утицај. Е, сад… Знајући музички укус Игора Бурића и његову наклоност Кебри и „Обојеном програму”, нарочито из новије фазе, за слушаоца је и тај утицај евидентан, али Којина „копча” све објашњава. И да продубим сопствену контрадикторност, у „Бесмислицама” сам „препознао” утицај још неких бендова, попут београдског „Плејбоја”, али и - „пази сад” – новосадских бендова „Лабораторија звука” браће Вранешевић или знатно млађег „Рингишпила” из своје последње фазе. Образложићу: вокали и сјајан звук клавијатура, који представља идеалну контратежу психоделичног, на моменте чак „нервозног” гитарског звука. И када ту мешавину чујете, добијете аутентичан звук бенда „Морам питати Игора”.
„Бесмислице” се састоје од десет нумера од којих је мени легло њих шест, а када се на албуму стигне до 60 процената прелазне оцене, дилема да ли бих отишао на концерт бенда за мене више не постоји. Не либим се ни да поређам личне фаворите, ако не прецизно, онда бар у деоби два места. Перјанице су ми свакако нумере под редним бројем 4. „Чежња за досадом” и 9. „Boss”, којој су ловци на хитове већ дали зелено светло, баш као и, чини се, највећем хиту што се шире публике тиче, песми под бројем 2: „Нисам дошла да преспавам”. Поменутој одмах придодајем и ствар „Кики”, којом бенд затвара албум, с крајем који одлази у „фејдаут” најављујући још много тога што је МПИ спреман да нам понуди у времену будућем. За већински позитиван утисак потрудиле су се и нумере „13” и „Offline”. За цензус ми се и даље бори песма „Елегија”, којом бенд отвара „Бесмислице” и могуће да би ми више пријала да сам је чуо касније, али први утисак је још увек снажан, па ћемо се трпети још извесно време. Не либим се да кажем да ми не леже песме „Соул оф Трип” и „Cow” (бенд много боље звучи у песмама које пева на матерњем језику), а нарочито „Мале Лаоле”, коју, гле чуда, публика на концертима наводно најчешће тражи на бис?!
Променио бах ја штошта, али бих прво „Морао да питам Игора”, а онда то не би било то. Зато, уместо да га питам, ипак би било фер да прво „Морам да видим и чујем Игора” уживо, што, на невиђено, препоручујем свима онима који бенд још нису ни чули, ни видели.
Сава Савић
