PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Ubij me, ne mogu u Sarajevo

Obradovali smo im se kao rodu rođenom, iako još nismo ni punu godinu u Beču i nemački ne govorimo bolje od bosanskih sobarica i zidara. Nije što nam je u Beču dobro, a jest nam dobro, nego što ovo ovde više nismo mi. I sve oko nas kao da nam govori: niste nikad ni bili!

U avionu Borku hvata neka tjeskoba. Pitam, jesi li se ti to, bona, prepala letenja? Kaže, nije to. Nego šta je onda? Sve, kaže. I poče plakati. Ali ne onako nasitno, kao kad se ženi stuži, nego plače kao deca što plaču. Punim plućima, naglas. I kako bi da prestane, tako zajeca, pa opet gruhne ispočetka. Ljudi se osvrću, gledaju šta je to, neki američki novinari, ustvari novinarka i fotograf, on samo što ne vadi fotoaparat, misle rat je to, posledice rata, a ja ne znam šta da radim, kako da je zaustavim, strah me neki uhvatio, mislim: ovo će ovako zauvek. Glas iz kabine javlja da započinjemo sletanje, vežite se, zaklopite stoliće ispred sebe, dolazi stjuardesa, biva zabrinuta, pita može li pomoći, govorim joj neka samo ide. Sleteli smo, Borka plače, mislim kako ćemo sad u onaj autobus s njom zaplakanom. Posle nas eto u redu za pasoše, izdvajaju nas, odvode u neku sobu. Šta nije u redu, pitam, a onaj policajac koji nas je izdvojio kaže da nije u redu to što gospođa dok plače ne izgleda kao na fotografiji, na kojoj ne plače. Po tim sam njegovim rečima, čini mi se, sve ovo drugo zapamtio.

Ne znam što se to u avionu dogodilo. Mislio sam da sam nešto kriv. Nisi, govori ona. Pa šta je onda bilo? Ne znam, kaže, i tako mesecima. Stvarno ne znam, nije da ti ne želim reći. Govorim joj da, možda, odemo psihijatru. On bi nam mogao reći šta je bilo. Ona se smeje, čuj, psihijatar! kaže, pa šta bi psihijatar o tome mogao znati. Uto iz Sarajeva dođe poziv na ostavinsku raspravu. Rekoh, moramo ići, isprazniti stan, valja ga vratiti državi. Ubij me, ne mogu, govori ona. Kako ne možeš? Lepo, ne mogu u Sarajevo.

I tako mi nikad ne odosmo ni na ostavinsku raspravu, niti iz stana iznesosmo stvari. Istina, nije tu ni bilo previše toga za iznositi. Zamolio sam bio nekog Harisa, s kojim sam radio u UNPROFOR-u, da nekako pokuša otići do stana i uzeti albume s fotografijama, lične dokumente i ono nešto malo najosobnijih stvari, ali nisu ga pustili. Kažu stan je zapečaćen, mora biti provedena ostavinska rasprava, ništa se ne sme dirti. Posle sam zvao u općinu, pa u gradski sekretarijat za stnovanje, pa u ministarstvo, slao punomoći overene kod bečkog notara i u bosanskohercegovačkoj ambasadi, ali uzalud.

Poslije ju više nisam ni pokušavao nagovoriti da stisne i pođe još jednom u Sarajevo. Ostalo joj je kao trn u peti, koji ubode čim na njega pomisli. A čovek ne može samo tako da odluči, pa da nikad više ne pomisli. U generalov stan uselio se general neke nove armije, bivši podoficir JNA iz Konjica. Nazvao sam da se raspitam oko stvari, javio se ženski glas, predstavio sam se i rekao zašto zovem, i u tom je trenutku veza bila prekinuta. Još jednom sam pokušao, sad se javio muški i, pre nego što sam išta stigao reći, poslao me u materinu i rekao da stvari možemo tražiti na gradskom smetlištu.

Ali nije to tema, nikad nije ni bila, niti je ikad došlo do toga do Borka makar i spomene da je ostala bez ijedne svoje fotografije iz detinjstva. I kada bi razgovor došao do toga da su toliki ljudi iz Bosne ostali u ratu bez albuma sa slikama, a to je u ono vreme bilo jedna od stvari o kojoj se svako malo razgovaralo, pa bi se učinilo kako je najteža ratna posledica, mimo tolikih smrti, te gubitka doma i domovine, bila upravo ta što ljudi više nisu imali svojih slika i nisu mogli znati kako su ranije izgledali, Borka bi se pravila kao da se na nju ovo ne odnosi. Ona je rat provela u Sarajevu, niko je nije isterao iz stana u kojem je odrasla, ni iz njene dečje sobe, koja je u jednom trenutku postala naša zajednička soba, tako da nije bila ni na kakvom gubitku. Na neki način tako i jest: bez albuma s fotografijama, očevih svedodžbi, diploma i odlikovanja i majčinih dnevnika i beležnica u kojima su bili zapisani recepti za kolače i zimnicu, ostala je nakon što je rat već bio gotov. Ovo je bio gubitak koji više nije imao veze s ratom.

Tih godina geleri su isplivavali iz živih tela. Neko bi vreme ostajali ispod, a onda bi probijali kožu i izlazili van. Bilo je to kao kad deci ispadaju mlečni zubi. Srećom, nas dvoje u sebi nismo imali gelera. Ali s vremenom su isplivali razlozi zbog kojih Borka nije mogla u Sarajevo. Najpre ih nije bila svesna, a onda, kad su se počeli razotkrivati, nije o njima sa mnom mogla razgovarati. Zašto, pa o svemu se mora pričati? Zato što nisam znala kako da ti kažem nešto što i meni zvuči neverovatno i nemoguće. I na kraju se pokaže da se dogodilo upravo ono što je bilo neverovatno i nemoguće, i što će i nakon toga, nakon što čovek osvesti stvar, ostati jednako neverovatno i nemoguće.

Miljenko Jergović

Odlomak iz romana “Herkul”;BOOKA, Beograd 2019.