PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Bart posmatra inspektora očima tužnog kokera

Raspolaže sledećim elementima u dosijeu: muškarca, šezdeset četiri godine, u ponedeljak po podne udario je kamionet perionice veša dok je na pešačkom prelazu prelazio Ulicu Ekol. Vozač kamioneta, izvesni Ivan Delahov, bugarske nacionalnosti, imao je alkohola u krvi, ali nije bio u prekršaju: 0,6 ispod dozvoljenih 0,8. Priznao je da je kasnio sa isporukom košulja. Izjavio je, međutim, da brzina kojom se kretao nije prelazila 60 km/h. Povređeni čovek bio je bez svesti i kod sebe nije imao nikakva dokumenta kad je stigla hitna pomoć, ali identifikovao ga je jedan od njegovih kolega, izvesni Mišel Fuko, profesor na Kolež de Fransu i pisac. Pokazalo se da je reč o Rolanu Bartu, takođe profesoru na Kolež de Fransu i piscu.

Do tada, ništa u dosijeu ne opravdava slanje istražitelja, a još manje inspektora iz Obaveštajne službe. Prisustvo Žaka Bajara zapravo se objašnjava samo jednim detaljem: kada je pregažen, 25. februara 1980. godine, Rolan Bart je išao s ručka sa Fransoa Miteranom u Ulici Blan-Manto.

A priori, ne postoji veza između ručka i nezgode, niti između socijalističkog kandidata na predsedničkim izborima koji treba da se održe sledeće godine i vozača Bugarina zaposlenog u perionici veša, ali sama priroda Obaveštajne službe nalaže da se obaveštavaju o svemu, a naročito, u to vreme predizborne pretkampanje, o Fransoa Miteranu. Mišel Rokar je, ipak, mnogo popularniji u javnosti (istraživanje javnog mnjenja Sofr, januar 1980: “Koji je najbolji socijalistički kandidat?” Miteran 20%, Rokar 55%), ali na visokom mestu je bez sumnje procenjeno da se on neće usuditi da pređe Rubikon: socijalisti su legalisti, a Miteran je bio ponovo izabran na čelo Partije. Koliko pre šest godina osvojio je 49,19% glasova nasuprot 50,81% za Žiskara, što je najmanja zabeležena razlika na predsedničkim izborima od uvođenja opšteg prava glasa na neposrednim izborima. Ne može se isključiti rizik da, prvi put u istoriji V Republike, bude izabran predsednik iz levice, i zbog toga je Obaveštajna služba poslala istražitelja. Zadatak Žaka Bajara se a priori sastoji u tome da proveri je li Bart previše pio kod Miterana, ili da slučajno nije učestvovao u sado-mazo orgiji sa psima. Poslednjih godina nije bilo mnogo skandala oko socijalističkog čelnika, kao da se pritajio. Zaboravljena je lažna otmica kod opservatorije. Njegova franciska i prolazak kroz Viši bili su tabu tema. Trebalo bi im nešto sveže. Žak Bajar je službeno zadužen da proveri okolnosti nezgode, ali nije mu bilo potrebno objašnjavati šta okolnosti nezgode, ali nije mu bilo potrebno objađnjavati šta se očekuje od njega: da vidi ima li načina da se iskopa nešto o socijalističkom kandidatu što će zadati udarac njegovom kredibilitetu i, u slučaju potrebe, okaljati ga.

Kada Žak Bajar stigne pred sobu, u hodniku zatiče red od nekoliko metara. Svi čekaju da posete unesrećenog. Ima tu dobro odevenih staraca, rđavo odevene omladine, rđavo odevenih staraca, dobro odevene omladine, veoma raznovrsnih stilova, dugih kosa i kratkih kosa, individua magrepskog tipa, više muškaraca nego žena. Čekajući da na njih dođe red, raspravljaju među sobom, govore glasno, svađaju se ili čitaju knjigu, puše cigaretu. Bajar, koji još uvek nije shvatio koliko je Bart slavan, verovatno mora da se zapita kakav je ovo rusvaj. Koristeći svoja ovlašćenja, prođe preko reda, kaže “policija” i uđe u sobu.

Žak Bajar odmah primećuje: neobično visok krevet, cevčicu zabodenu u grlo, hematome na licu, tužan pogled. U prostoriji se nalaze još četiri osobe: mlađi brat, izdavač, učenik i neka vrstga mladog arapskog princa koji je veoma šik, Arapski princ je Jusef, zajednički prijatelj učitelja i učenika, Žan-Luja, onog koga učitelj smatra najbriljantnijim od svojih studenata, onog, u svakom slučaju, koga najviše voli. Žan-Luj i Jusef dele stan u XIII arondismanu, gde organizuju sedeljke koje unose radost u Bartov život. Tamo susreće gomilu sveta - studente, glumice, razne ličnosti, često Andrea Tešinea, ponekad Izabel Ađani, a uvek gomilu mladih intelektualaca. Ti detalji zasad ne zanimaju inspektora Bajara, on je tu samo da bi rekonstruisao okolnosti nezgode. Bart se osvestio po dolasku u bolnicu. Bližnjima, koji su dojurili, govorio je: “Kakva glupost! Kakva glupost!” Uprkos kontuzijama i nekolikim slomljenim rebrima, njegovo stanje nije previše zabrinjavalo. Ali Bart, po rečima njegovog mlađeg brata, ima “Ahilovu petu: pluća”. U mladosti je zapatio tuberkulozu, a strastveni je pušač cigareta. Ishod toga je hronično slabo disanje, što mu se te noći povratilo: guši se, moraju da ga intubiraju. Kada Bajar stigne, Bart je budan, ali više ne može da govori.

Bajar se tiho obraća Bartu. Postaviće mu nekoliko pitanja, biće dovoljno da klimne ili odmahne glavom kako bi odgovorio se “da” ili sa “ne”. Bart posmatra inspektora očima tužnog kokera. Slabašno klimne glavom.

“Išli ste na radno mesto kada vas je vozilo udarilo, je li tako?” Bart kaže “da”. “Da li se vozilo kretalo velikom brzinom?” Bart nagne glavu na jednu a potom na drugu stranu, polako, i Bajar shvati kako želi da kaže da ne zna. “Bili ste rastreseni?” Da. “Da li je vaša nepažnja bila povezana s ručkom na kojem ste bili?” Ne. “Sa pripremom vašeg kursa?” Pauza. Da. “Na tom ručku ste bili sa Fransoa Miteranom?” Da. “Da li se tokom ručka dogodilo nešto posebno ili neuobičajeno?” Pauza. Ne. “Jeste li pili alkohol?” Da. “Mnogo?” Ne. “Čašu?” Da. “Dve čaše?” Da. “Tri čaše?” Pauza. Da. “Četiri čaše?” Ne. “Jeste li imali lična dokumenta pri sebi kada se dogodila nezgoda?” Da. Pauza. “Sigurni ste?” Da. “Niste imali dokumenta pri sebi kada su vas pronašli. Je li moguće da ste ih zaboravili, kod kuće ili negde drugde?” Duža pauza. Kao da Bartov pogled najednom dobija nov intenzitet. Odrično odmahuje glavom. “Sećate li se da li vas je neko dirao dok ste ležali na zemlji, pre dolaska hitne pomoći?” Čini se da Bart ne razume ili ne sluša pitanje. Kaže “ne”. “Ne, ne sećate se?” Još jedna pauza, ali ovog puta Bajar misli da prepoznaje izraz lica: to je nepoverenje. Bart kaže “ne”. “Je li bilo novca u vašem novčaniku?” Bartove oči zure u sagovornika. “Gospodine Bart, čujete li me? Jeste li imali novca pri sebi?” “Ne. “Jeste li imali nešto vredno pri sebi?” Nema odgovara. Pogled je nepomičan do te mere da bi se, da nije bilo nekakvog neobičnog plamena u dnu oka, moglo pomisliti da je Bart umro. “Gospodine Bart? Jeste li imali nešto vredno pri sebi? Mislite li da je neko mogao nešto da vam ukrade?” Tišinu koja vlada u prostoriji prekida samo Bartovo promuklo disanje kroz cev respiratora. Protekne još nekoliko dugih sekundi. Polako, Bart kaže “ne”, a potom okrene glavu.

Loran Bine

Odlomak iz romana „Sedma funkcija jezika”. Prevod sa francuskog Olja Petronić. BOOKA, Beograd 2019.