PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Njihov letnji dom izgleda kao napušten muzej

Odmah me hvata strah da neću moći da ih otvorim, i dlan mi se znoji i lepi za ključ. Ruka mi se malo trese. Smeđe resice boje krune se s vrata i kače mi se za bluzu zajedno s prašnjavom pređom paučine. Hladan talas panike navire iza kolena i obliva me oko pazuha, vrata, lica. Ovog puta znam: ako ne otključam vrata, samo ću se vratiti kući i ništa se strašno neće desiti. To ublažava talas panike. Uzimam dubok dah, brišem ruku o pantalone, tresem paučinu koja mi se zalepila za rukav pokušavajući da je se ne gadim, staloženo okrećem ključ - i vrata se otvaraju.

Zapljusnuli su me mirisi babe i dede: lavanda, bor, kopriva. Njihov letnji dom izgleda kao napušten muzej - vlažan, hladan, mračan. Jedva otvaram iskrivljene prozore s ćepencima na kojima su zarđale reze, i unutra ulaze snopovi svetlosti u kojima igraju milioni zrnaca prašine koje sam probudila svojim ulaskom. Sada treba da nađem ventil da bih pustila vodu i kutiju sa osiguračima da bih uključila struju.

„Ne možeš ti to”, rekao bi mi Gorazd, s podignutom obrvom. „Gde ćeš ti da se snađeš„, rekao bi mi on, ili možda moj otac. „Smotana si”, rekao bi mi Gorazd. „Ja ću doći da pomognem”, rekao bi moj otac. „Ne možeš ti sama”, rekao bi mi, i došao bi sa mnom.

Ponovo me obliva isti hladan talas. Prisećam se šta je radila moja baka kad je dolazila ovamo sama - ili sama sa mnom, zato što se ja ne računam. Kako sam zagledala njenu neobično veliku isturenu zadnjicu kako izlazi iz kredenca pod sudoperom, i kako zatim porumenela i zadovoljna pušta kuhinjsku česmu i raduje se što iz nje teče voda, kao da svaki put vidi čudo.

Kleknem i ja ispod sudopere i klizavim dlanovima plašljivo okrećem jedan veliki ventil, iako više nisam sigurna na koju stranu treba da se okreće - zaboravljajući sve od detiljstva naučene mehaničke pokrete ruku. Treba da zatvorim oči i zamislim da puštam vodu, da bih osetila ventil kako popušta česmu u kuhinji. Ne dišem dok ne čujem klokotanje, dok kroz slavinu ne počne nemirno da šiklja vazduh i da pljucka pre nego što izađe prvi malz vode, nakon tri zapekle godine.

Ispuštam dah zajedno s vodom. Osećam malo olakšanje, ali preostaje još da nađem tablu s osiguračima. Vidim baku kako uzima oklagiju iz kredenca do rozora i kako se približava ulaznim vratima. Ja radim to isto. Štrap, štrap, štrap, rade dok ih podižem, a drvena oklagija vlaži se pod mojim dlanovima. Uključujem sijalicu u dnevnoj sobi: svetli. Zatim pritiskam sve prekidače - sve radi. Nemoguće da je sve u redu, kažem sebi. Nikada ništa nije redu. Samo tako izgleda, kažem sebi.

Sklanjam čaršave s troseda i dvoseda. Ples zrnaca prašine u svetlosti postaje još energičniji dok sedim u dnevnoj sobi i premišljam se šta da radim. Treba da očistim celu kuću. Treba da se popnem na potkrovlje. Treba da proverim da nema neka mrtva životinjica unutra. Treba da očistim svu paučinu. Treba da namestim sebi krevet i stavim čistu posteljinu koju sam donela. Ko zna šta je sve trulo u kredencima, mislim se.

„Tamo je lom”, sliva se u mene glas moje majke. „Tamo nema uslova za normalan život”, govori i nevoljno mi pruža ključ od kuće. Otac bi trebalo da mi ga da, ali on je ljut što idem. Čita s Milom slikovnicu u dvorištu. Eto još jednog načina da mi pokaže da je bolji roditelj od mene.

„Sve se raspada”, govori mi majka i kad mi je ključ već u ruci. Znaju oni dobro da imam običaj da se predomišljam, i da me svaka odluka u dubini boli i ispunjava sumnjom. Ako im se ne dopada moj mogući sledeći korak, čine da me to još više boli.

Ćutim u samoodbrani. Radim to odmalena. Čini se da deluje, pošto ih to uznemirava.

„Znaš šta tvoj otac misli o ovome”, govori mi. „Plus tamo nema nikoga. U planini. Smrznućeš se. Šta ćeš jesti?”

„Imam trideset tri godine i majka sam”, podsećam je. Iako izgledam krhko i nesigurno, čim kažem da sam majka, ljudi me ozbiljnije shvataju.

Moja majka uzdiše. Leto je, i hoće Milu da uzmu kod sebe na duže vreme. To rade, između ostalog, zato što misle da nisam dobra majka, s obzirom na sve što mi se događalo.

„Kako hoćeš„, govori mi ona, to u suštini ne znači kako ja hoću.

„Idem sada, da me ne vidi Mila”, govorim i grlim je.

„Mnogo se sekiram zbog tebe, zlato”, govori mi majka gotovo plačnim glasom, kao da idem u rat, a ne u vikendicu na planini.

„Aman, mamice. Idem malo da se odmorim, da razbistrim glavu.”

„Znam, dušo. Ali zašto ne ostaneš ovda s nama? Sto puta lepše će ti biti. Evo ja ću da kuvam. I ovde je čisto. Tamo tri godine niko nije čistio. Kako li ćeš se snaći, bože... Žao mi je zbog tebe”, zabrinuto  me gleda. Već počinje da mi ide na živce.

„Ajde, idem.”

„Sa ocem nećeš da se pozdraviš?”

„Ne. S Milom je, imaju zanimaciju.”

„Kako hoćeš„, kaže mi.

 

Rumena Bužarovska

Odlomak iz zbirke priča „Nikuda ne idem“ („Kupine“); Prevod sa makedonskog Irena Šentevska. BOOKA, Beograd 2019.

Među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Do sada je objavila zbirke priča: “Žvrljotine” (2007), “Osmica” (2010), “Moj muž” (2014) i “Nikuda ne idem” (2018). Priče su joj prevođene na engleski, nemački, francuski, hrvatski, slovenački i bugarski jezik.

Prema mišljenju žirija Londonskog sajma knjiga 2016. godine Rumena Bužarovska je uvrštena među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bavi se i književnim prevodom sa engleskog na makedonski jezik (Kuci, Kapote, Bukovski). Trenutno je zaposlena kao docent američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju