PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA”  Kao knjižara ili prodavnica polovnih stvari

Čitavi delovi kuće bili su zatvoreni jorganima boje slonovače koji su visili zakačeni spojnicama u obliku prstena skinutih sa štapova za pecanje - da bi se uštedelo na grejanju, brzinski je zaključila. Gomila razne literature ležala je naokolo - neprijatna pretrpansot časopisima, neki otvoreni pa ostavljeni, i gomila knjiga, novih i polovnih. Na vrhu jedne od gomila stajao je isušeni zeleni ljiljan koji je izgledao - kao što su ranije govorili uz dozu vesele bezdušnosti svih svojih umirućih zelenih ljiljana - kao Bob Marli na hemoterapiji. Prepoznala je paniku čak i pred trenutkom dosade, koja se nalazila u svakoj hrpi, kao i nerazumnu nadu kada je o vremenu reč. U udaljenoj sobi spazila je klavir, stari Mejson i Hamlin, njegovoj površini boje abonosa prašina je dala matiran izgled, i pitala se da li je naštiman. Poklopac mu je bio spušten i stogovi novina stajali su naslagani na njemu. “Ne obaziri se na nered, samo me prati - mafini su u kuhinji”, reče on. Pratila je njegov njišući hod do zadnjeg dela kuće. Ispod čuperaka bele kose lobanja mu je bila blistava a glava mu je imala velike smeđe fleke, poput žirafe - kad ne bi bile znaci smrti na pomolu, delovale bi privlačno i razigrano i mladi ljudi bi ih verovatno želeli - daj mi staračku pegu! - kao tetovaže. Manje verzije tih pega imao je na rukama. “Uporno se nadam da je ovaj nered šarmantan, a ne znak senilnosti. Ponekad ne umem da razaznam.”

“Deluje kao knjižara ili prodavnica polovnih stvari. Takva vrsta nereda je uvek šarmantna.”

“Zaista?”

“Možda bi trebalo da se povinuješ tome i staviš male cene na sve.” Lice kao da joj je ođednom gorelo od srama. “Ha! Pa, to je delom i bila ideja sa ćošetom za knjige ispred kuće. Da nekako iskoristim nešto od ovoga. Ali slobodno dodaj nešto svoje. Svaki doprinos je dobrodošao.” Mafini su bili kupovni, samo ih je podgrejao u mikrotalasnoj peći. Zapravo ih uopšte nije sam napravio. “Štedljivo kupujem. Nikad ne znaš koliko će ti ostati. Čak ne kupujem ni zelene banane. To je nesmotreno ulaganje u nadu u budućnost.”

“Baš smešno.”

“Je li?” Ispitivački je posmatrao njeno lice.

“Pa, mislim... da, jeste.”

“Hoćeš šolju kafe, ili ćeš ipak popiti samo tu svoju?” Pokazao je glavom ka papirnoj čaši koju je i dalje držala u ruci, sa sve belim plastičnim poklopcem i rebrastim papirnim držačem smeđe boje sačinjenim od recikliranih kesa. Pogledala je u pravcu radnog stola i videla da je mislio na instant kafu, tegla neskafe stajala je pored šporeta. Uključio je ringlu, i plin je počeo da gori u obliku plavih latica različka, ispod čajnika.

“Neka, u redu je,” reče Kej Si. Šta je nju bilo briga ako Denč danas ne dobije kafu? Svakako bi mu se više svidela misija komšijske srdačnosti.

Sela je na Miltov sto i on ispred nje stavi tanjir s mafinom. Onda i sam sede. “Reci mi nešto o sebi”, reče, pa se sumorno iskezi. “Šta te dovodi u ovaj kraj?”

“Zar se toliko ističem?”

“Bojim se da da. I ne samo zbog tih tetovaža.”

Imala ih je samo tri. Objasniće mu svaku posebno kasnije, tome su i služile: svaka od njih bila je priča. Imala je « Dekatur » duž vrata, obećanje da se neće vratiti tamo. Bio je tu i « Molin » duž njene ključne kosti - obećanje da se neće vratiti tamo. Za tetovažu « ‘Svoni’ » duž njenog levog bicepsa bila je zaslužna činjenica da joj se sviđao uspon akorda u istoimenoj pesmi, nostalgični vapaj koji je bend rasklopio i naelektrisao u podsmeh. Nekad im je to bio bis. Kad ga je bilo. I to je bilo obećanje da se tamo neće vratiti. Uglavnom je zaboravljala na ova mesta dok se ne bi pogledala u ogledalo posle kupanja.

“Propala sam u muzici, pa sad ovo mesto uzimam u podzakup. Vratila sam se ovamo jer sam kao mlada posećivala baku u ovdašnjem staračkom domu. Sviđa mi se jezero. A ona je bila u domu koji je gledao na jezero i kad god bih došla da je vidim, ušla bih u veliku sobu s velikim prozorima, a ona bi dojurila u svojim invalidskim kolicima. Bila je najbrža od svih u tim kolicima.

Osmehnuo joj se. « Znam tačno na koje mesto misliš. Tu se nalazi krilo pod nazivom Odeljenje za pamćenje. Premda se tamo niko ničega ne seća. »

Kej Si je ugurala mafin u usta, ispravila vlažnu zupčastu papirnu korpicu od mafina i presavila je u polukrug.

“Kakvu muziku svirate? Bučnu i buntovničku?”, upita je on cereći se.

“Ponekad”, reče ona, ne prestajući da žvaće. “Ali katkad je bila blaga i nadahnjujuća.” Prošlo vreme. Njen bend više nije postojao, i to ne zbog avionske nesreće, pošto nisu ni mogli sebi da priušte avion, sem jednom. “Svratiću nekad i odsvirati vam nešto.”

Lice mu se ozarilo. “Naštimovaću klavir”, reče on.

Onaj neprijatni miris koji se oslobađao prilikom otapanja poslednjih ostataka zime na njihovim zidovima bio je ponovo tu. Ovo je bila ona vrsta susedstva u kojem teško da se mogao osetiti užegao luk u kanti za smeće. A sada se osećalo nekakvo trulo meso s primesama rokfora.

“Šta zaista misliš da je u pitanju?”, upita Kej Si Denča kroz vrata od kupatila. Smena godišnjih doba donela je nove viruse, i on se zanimao ispiranjem nozdrva.

“Šta?”

“Ovaj miris”, reče ona.

“Trenutno ništa ne mogu da osetim - nos mi je potpuno zapušen.”

Zavirila je u kupatilo i ugledala ga kako se naginje na stranu držeći plasičnu posudicu, dok mu se voda slivala niz usta i bradu.

“Je l’ ti to otkrivaš tajne državne bezbednosti?”

“Nema jebene šanse!”, uzvinu on. “Od mene niko nikad ništa neće saznati.”

Lori Mur

(Odlomak iz priče „Krila“ (Zbirka „Okorelost“); prevele Monika Zelenković, Marija Presječan, Nataša Bogdanović i Branislava Vignjević. Agora, Novi Sad 2019.)