Priča "Nedeljnog Dnevnika": Plivati i leteti

Osećam je u vazduhu kad jutrom vadim bicikl iz podruma i stenjući ga nosim uza strme stepenice, kada sva zadihana upitam psa, čija je dlaka u međuvremenu opet izrasla i otporna je na zimu, kuda ćemo u šetnju, pa nekon što me po običaju ostavi bez odgovora zabacim glavu i posmatram svoj dah kako se penje u nebo. Uskoro će zima. I šta još? Šta li je s ljubavlju? Šta li je ona naumila? Ljubav. Kao da nemaš preča posla, govorila je moja baka, prvo pun stomak, pa tek onda ljubav. Stiskam usne. Filip me je jutros poljubio. Nakon više od pola godine. Izbegavajući pritom moj pogled, zatvorio je oči. Usne su mu bile i ispucale i vlažne.

Sedam na bicikl, vozim pešačkom stazom sve dok ne stignem do sledećeg prilaza u dvorište sa spuštenim ivičnjakom, pazi da ne padneš, dobacuje mi neko, moj glomazni holandski bicikl pada na zemlju. Odmah sam ga prepoznala, taj glas. Zajmodavac broj 17, komšija, druga kuća od naše. Pruža mi ruku, diže me, gleda mi u pantalone. Podiže bicikl, isprobava kočnice, proverava da li su sedište i korman u istoj liniji. Da li sam te uplašio?

Ćutke grabim korman. Ne da mi da odem. Ruke samo što nam se nisu dotakle. Žurim, kažem, i gurajući bickl krećem dalje. Ne da mi da odem. Dosad nisam dobio ni jedan jedini cent.

Činim ono što mi je savetnica za naplatu dugova rekla da je najbolje da učinim ukoliko do ovoga dođe, i odgovaram: Obrati se, molim te, Filipu.

Neću, tebi se obraćam, kaže komšija, koji je mom suprugu pre tačno godinu dana, pozajmio tri hiljade evra, ponestalo mi je strpljenja.

I dalje se pridržavajući uputa savetnice za naplatu dugova, saosećajno klimam glavom i kažem: Dobio si plan o izmirenju dugova, u njemu ti piše kad dobijaš prvu ratu.

Po tom planu na red dolazim tek za dve godine, odgovara mi komšija, a meni je novac potreban sada. Glas mu drhti. Sada, ponavlja.

I evo me kako izjavljujem ono što mi je savetnica za naplatu dugova izričito naglasila da nikako ne smem da izjavim: Dobro, pobrinuću se da smesta dobiješ svoj novac.

Bez pozdrava sedam na bicikl i odlazim. Moja kuja trči pored mene. Kada mi je nekoliko nedelja ranije komšija preprečio put i tako iznebuha zahtevao da mu kažem kada će dobiti svoj novac, ja nisam, što se moglo naslutiti da se desilo, pala sa bicikla. Ne, prosto sam se zaustavila i sačekala čuveni udarac. Koji novac? Taj čovek, taj otac četvoročlane porodice iz susedstva uopšte se i ne nalazi na listi poverilaca. Da nisu u pitanju dodatni dugovi? Novi dugovi?

Filip je prebledeo kad sam ga pozvala na odgovornost. Ruke su mu drhtale. Potpuno sam zaboravio na njega, rekao je tiho. Ne, nije se ponovo kockao. Podigao je ruku i zakleo se da je reč o zaostavštini, a ne o povratku na staro. Ne zna ni sam kako se to desilo, mora da je potisnuo taj slučaj. Jer Filip zaboravlja neprijatne stvari, trebalo mi je sedam godina braka da bih to shvatila, one prosto nestaju iz njegove glave, prestaju da postoje. Što svakako nije umirujuće.

Iznad glave mi proleće jedan pingvin. Jedan - šta? Ali pingvini ne mogu da lete. Pingvini već više od pedeset miliona godina ne lete. Uz to, kod nas i nema pingvina. I pored toga, umesto da gledam put ispred sebe, nastavljam da gledam u nebo. Nema ga. Nije više tu, više ništa ne leti nebom. Zaustavljam se. Zatvaram oči i pokušavam ponovo da ga vidim. To dežmekasto telo svetlucave mlečne boje, tu tananu glavicu, ta majušna krila, crna baš kao i lice i kljun. Ne razumem se baš u krilata bića. Prošla je čitava večnost otkad sam poslednji put u zoološkom vrtu posmatrala Humboltovog pingvina, a kada sam ga nedavno ponovo videla na televiziji, izgledao je isto kao onomad. Isto? Ček, ček, jel imao onu crnu štraftu na grudima? Ne znam. Stiskam oči, iz sve snage. Crni povez preko grudi? Možda ga je imao, a možda i nije. Biće ipak da nije. Izgleda da to ipak nije bio pingvin, već ptica. Jedna od onih kada smo početkom leta, usred one gužve, onoga haosa, još uvek kao par, a ne kao sada, roditeljska bračna zajednica s dugovima i izgubljenim poverenjem, preko noći našli nekoga da nam čuva decu i psa, i brodom otputovali u Helgoland. More je bio mirno. Kada smo stigli, dočekalo nas je glasno kreštanje ptica.

Monik Šviter

Odlomak iz romana „Jedno u drugom“; prevod sa nemačkog Marija Ančić. BOOKA, Beograd 2019.