Прича "Недељног Дневника": Пливати и летети

Осећам је у ваздуху кад јутром вадим бицикл из подрума и стењући га носим уза стрме степенице, када сва задихана упитам пса, чија је длака у међувремену опет израсла и отпорна је на зиму, куда ћемо у шетњу, па некон што ме по обичају остави без одговора забацим главу и посматрам свој дах како се пење у небо. Ускоро ће зима. И шта још? Шта ли је с љубављу? Шта ли је она наумила? Љубав. Као да немаш преча посла, говорила је моја бака, прво пун стомак, па тек онда љубав. Стискам усне. Филип ме је јутрос пољубио. Након више од пола године. Избегавајући притом мој поглед, затворио је очи. Усне су му биле и испуцале и влажне.

Седам на бицикл, возим пешачком стазом све док не стигнем до следећег прилаза у двориште са спуштеним ивичњаком, пази да не паднеш, добацује ми неко, мој гломазни холандски бицикл пада на земљу. Одмах сам га препознала, тај глас. Зајмодавац број 17, комшија, друга кућа од наше. Пружа ми руку, диже ме, гледа ми у панталоне. Подиже бицикл, испробава кочнице, проверава да ли су седиште и корман у истој линији. Да ли сам те уплашио?

Ћутке грабим корман. Не да ми да одем. Руке само што нам се нису дотакле. Журим, кажем, и гурајући бицкл крећем даље. Не да ми да одем. Досад нисам добио ни један једини цент.

Чиним оно што ми је саветница за наплату дугова рекла да је најбоље да учиним уколико до овога дође, и одговарам: Обрати се, молим те, Филипу.

Нећу, теби се обраћам, каже комшија, који је мом супругу пре тачно годину дана, позајмио три хиљаде евра, понестало ми је стрпљења.

И даље се придржавајући упута саветнице за наплату дугова, саосећајно климам главом и кажем: Добио си план о измирењу дугова, у њему ти пише кад добијаш прву рату.

По том плану на ред долазим тек за две године, одговара ми комшија, а мени је новац потребан сада. Глас му дрхти. Сада, понавља.

И ево ме како изјављујем оно што ми је саветница за наплату дугова изричито нагласила да никако не смем да изјавим: Добро, побринућу се да сместа добијеш свој новац.

Без поздрава седам на бицикл и одлазим. Моја куја трчи поред мене. Када ми је неколико недеља раније комшија препречио пут и тако изнебуха захтевао да му кажем када ће добити свој новац, ја нисам, што се могло наслутити да се десило, пала са бицикла. Не, просто сам се зауставила и сачекала чувени ударац. Који новац? Тај човек, тај отац четворочлане породице из суседства уопште се и не налази на листи поверилаца. Да нису у питању додатни дугови? Нови дугови?

Филип је пребледео кад сам га позвала на одговорност. Руке су му дрхтале. Потпуно сам заборавио на њега, рекао је тихо. Не, није се поново коцкао. Подигао је руку и заклео се да је реч о заоставштини, а не о повратку на старо. Не зна ни сам како се то десило, мора да је потиснуо тај случај. Јер Филип заборавља непријатне ствари, требало ми је седам година брака да бих то схватила, оне просто нестају из његове главе, престају да постоје. Што свакако није умирујуће.

Изнад главе ми пролеће један пингвин. Један - шта? Али пингвини не могу да лете. Пингвини већ више од педесет милиона година не лете. Уз то, код нас и нема пингвина. И поред тога, уместо да гледам пут испред себе, настављам да гледам у небо. Нема га. Није више ту, више ништа не лети небом. Заустављам се. Затварам очи и покушавам поново да га видим. То дежмекасто тело светлуцаве млечне боје, ту танану главицу, та мајушна крила, црна баш као и лице и кљун. Не разумем се баш у крилата бића. Прошла је читава вечност откад сам последњи пут у зоолошком врту посматрала Хумболтовог пингвина, а када сам га недавно поново видела на телевизији, изгледао је исто као ономад. Исто? Чек, чек, јел имао ону црну штрафту на грудима? Не знам. Стискам очи, из све снаге. Црни повез преко груди? Можда га је имао, а можда и није. Биће ипак да није. Изгледа да то ипак није био пингвин, већ птица. Једна од оних када смо почетком лета, усред оне гужве, онога хаоса, још увек као пар, а не као сада, родитељска брачна заједница с дуговима и изгубљеним поверењем, преко ноћи нашли некога да нам чува децу и пса, и бродом отпутовали у Хелголанд. Море је био мирно. Када смо стигли, дочекало нас је гласно крештање птица.

Моник Швитер

Одломак из романа „Једно у другом“; превод са немачког Марија Анчић. BOOKA, Београд 2019.