Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

REČ KRITIKE Strategija čitanja: Čitanje užasa Mirjane Stošić

24.09.2024. 15:46 16:00
Piše:
Насловна
Foto: Naslovna, KCV Miloš Crnjanski

KCV “Miloš Crnjanski”, 2024

Esej Mirjane Stošić „Strategije čitanja: čitanje užasa“ objavljen kao posebno izdanje KCV Miloš Crnjanski iz Novog Sada, upravo se bavi teorijama tumačenja, čitanja i pisanja apsolutnog užasa, odnosno užasa koji je takav da gotovo da zahteva čitav novi jezik da bi se na neki način mogao do kraja preneti ili saopštiti. 
Prvo poglavlje govori o suočavanju sa užasom kao suočavanju sa nemogućim, posebno se osvrćući na aporiju Aušvica kao mesta apsolutnog horora, i na različite teorije mogućeg tumačenja ovakvih prostora. Mirjana Stošić podvlači tezu Bataja o ljudskom strahu od životinjskog u sebi (i potrebi da se to negira) što konačno proizvodi osećaj užasa u neposrednom susretu sa „hororom života mesa, golog života, neprikrivenog“ (koji se, paradoksalno, otkriva u direktnom susretu sa smrću). 

насловна, кцв милош црњански
Foto: naslovna, kcv miloš crnjanski


Drugo poglavlje govori o užasu birokratizacije tela logoraša koji postaju brojevi, senke lišene volje, identiteta i snage svog tela. Aporija Aušvica po Agambenu je u tome što su elementi te hororične, sirove stvarnosti toliko realni da naspram njih ništa više nije istinito: „realnost koja je takva da prekoračuje svoje činjenične elemente“, i konačno se uspostavlja razumevanje da „ovde nema zašto“ (hier ist nicht warum), da postoji samo košmar nečujnosti, neslušanja, izostanka recepcije – preživeli svedoče o nečemu o čemu je nemoguće svedočiti. 
U narednim poglavljima autorka daje vredan pregled drugih teorijskih ideja, često teoretičara koji su sami preživeli iskustvo logora – od opisa potpune dekonstrukcije ličnosti kroz jezivu logorašku muziku koja prati jednako  jezivi „rad“, preko ideje o „oporom“ jeziku koji je potreban da bi se prenelo iskustvo apsolutnog horora, do pokušaja razumevanja hororičnih objekata koji su ostali kao relikti takvog istorijskog iskustva – poput navodne lampe od ljudske kože koja je posle rata pronađena na jednom buvljaku. 
Pored svih nemogućnosti da se saopšti i misli takav užas ostaje rečenica Primo Levija: „Dogodilo se, znači može se ponoviti: to je suština onoga što imamo da kažemo.
    Nastasja Pisarev
 

Izvor:
Dnevnik
Piše:
Pošaljite komentar