INTERVJU: NATALIJA FJEDORČUK Tržni centri su postmodernistički hram

Njen prvi roman “Kako da zavoliš tržne centre” osvojio je jednu od najprestižnijh poljskih književnih nagrada. Prošlog meseca se predstavila i novosadskoj publici, kao jedna od učesnica međunarodnog festivala “Prozafest”. Spomenuti roman je objavila naša izdavačka kuća Agora, u prevodu Milice Markić, koja je sačinila i razgovor sa mladom i uspešnom književnicom.

Novi Sad ima, rekla bih, specifičnu atmosferu onih greatest hits s kraja devedesetih godina, mladalačku klimu hitova koji tada do Poljske još nisu ni stigli. Ovde se osećam kao da mi je šesnaest godina i samo se pretvaram da sam odrasla osoba, kaže Natalija.

Književnica, muzičarka, pišeš muziku za filmove, baviš se fotografijom, uređenjem enterijera, majka si dvoje dece. Reklo bi se da si se dokazala u svakoj od tih oblasti, da spajaš porodične vrednosti sa profesionalnim angažmanom?

- Istini za volju, kad imaš dvoje dece i kad su oba supružnika slobodni strelci, samostalni umetnici, obavljaju profesiju koja je rad u kulturi, onda to nimalo nije lako. Pošto sam sa „Tržnim centrima“ postigla uspeh, pokazalo se da prvi put posle niza godina možemo da razmišljamo da se „negde“ nastanimo. Moj muž je insistirao da se preselimo u Sopot, kraj Baltičkog mora, jer je tu, na severu Poljske odrastao i taj pejzaž ga je oblikovao. Morali smo da pristupimo renoviranju kuće iz 80-ih godina i to je delovalo kao nemoguća misija. Dva umetnika s malom decom u takvom poduhvatu? Sve je to pretilo bankrotom, razvodom i beskućništvom. Pa ipak, mnogi problemi koje sam imala u prestonici ovde su nestali. Sada barem znam u ime čega zarađujem novac – sigurno ne zato da bih nekoliko sati dnevno stajala u koloni automibila i smogu, a i ta kuća – naša ljubav i naša muka – postaju nešto što liči na dom, koji stabilno stoji na jednom mestu. To funkcionisanje na više frontova nikad ne bih sve mogla da realizujem  sama, podrška mog muža, šire porodice, prijatelja – sve je to od velikog značaja.

„Tržni centri” nagrađeni su u Poljskoj, knjigu hvale i kritičari i čitaoci. Tematski, mogu se povezati sa teorijskim delima, poput „Postajanje majkom u vremenu neoliberalnog kapitalizma” Ane Vilenice, međutim, u lepoj književnosti takve knjige kod nas nije bilo?

- Materinstvo je za mene bilo sredstvo da bih ispričala priču o izolaciji u trenutku transformacije. Uporedila bih to sa situacijom alpiniste koji, dok osvaja Visoke Tatre, nadomak je ili smrti ili  osvajanju miliion dolara. To je onaj trenutak u životu koji sve menja. Uragan koji ti revolucionizuje pogled na svet. I u mom slučaju to nešto bilo je materinstvo. Moja knjiga je upravo pokušaj konfrontacije sa unutrašnjom krizom i teškim osećajem izolacije, odvajanja od sveta i dotadašnjih iskustava pred nečim što je potpuno drugačije, što totalno menja ličnost i na šta se sama ne bih mogla odlučiti.

Nisam uvek „ready, steady, go ”

- Sama sebi sam rekla da neću biti idealna majka. Nisam uvek „ready, steady, go ”. Trudim se da moja deca budu srećna i negovana, ali ne po svaku cenu. Često nemam snage da teram decu da peru zube, zanemarujem to što će vaspitačica u vrtiću da im zagleda pod nokte. Često zajedno s njima ležim na kauču i gledamo crtaće, bajke, jedemo proizvode koji sadrže šećer. Često nemam snage da kuvam povrće, pa radosno naručujemo picu preko telefona. Mislim da se to može svrstati u „prosečnost” i nema u tome ničeg rđavog.

Materinstvo je kao vožnja: jurim yombavim putem, i onda vidim da mi otpada točak, nastupa kvar, a ja i dalje vozim. Na kraju izlazim iz auta i druga sam osoba. I ođednom vidim da na zadnjem sedištu imam prikačena dva malena, dečja sedišta. Kad je došlo na svet moje prvo dete, ta promena je bila tako silovita da sam počela da gubim tačke svoje identifikacije. Nisam znala ko sam, šta mislim. To je bilo kao zbacivanje sa sebe svlaka, stare kože. Kao da sam gubila svoje konture. Bila sam ruka koja ljulja kolevku, hraniteljska ruka, negovateljica, raštrkana na sve strane – i upravo takva je junakinja moje knjige – rasparčana, razjedinjena, rasplinuta.

Jedna kritičarka u Poljskoj okarakterisala te je kao „ženu orkestar”, sama si pak za sebe duhovito napisala „writer-composer-looser-cruiser”. Tvoj književni jezik pun je humora, autoironije, finih jezičkih inovacija, ta inovativnost se vidi i na tvojim postovima na fejsbuku i instagramu. Koliko ostavlja mesta za humor tretiranje tako ozbiljne i teške tematike poput one kojom se baviš u „Centrima”?

- Sve moje depresije, sem jedne epizode, bile su visoko funkcionalne, što će reći da sam išla na posao, sastajala sam se s prijateljima, bavila se sportom, hobijima, komponovala sam muziku. Ali sam iznutra ipak osećala da sam kompletni leš. Visoko funkcionalna depresija je izuzetno demokratska boljka – od nje obolevaju i činovinici, i kreativni direktori, i siromašni ljudi koji moraju da izdržavaju svoje bližnje, majke hendikepirane dece... Kad sam dobila prvo dete, stopila sam se sa kućom, svako jutro bilo je borba – da ustaneš, da završiš ovo i ono, da se uhvatiš u koštac sa svim tim. I otvoreno sam izjavljivala: „Ja sam Natalija, imam sinčića starog četiri meseca i imam postporođajnu depresiju”. O tome treba govoriti, taj diskurs treba da izađe izvan okvira privatnih, kuhinjskih ženskih razgovora. „Kako da zavoliš tržne centre” ne čine samo moja iskustva, da sam sve to preživela, valjda bih umrla. To je priča izatkana od desetina i desetina ženskih ispovesti, od odlomaka rečenica, reči, noćnih razgovora na mesinyeru i diskusija na ženskim forumima. Istina, na fejsbuku sam aktivna (heavy user).

A kako si zavolela tržne centre? Šta oni za tebe znače i zašto su oni meka mladih majki?

- Za mene su tržni centri postmodernistički hram u kojem dobijaš meditativni mir, utapaš se u okolinu. Osećaš se bezbedno, tamo rukovodi poznati vizuelni kod. Veoma je svetlo, okružuje me predvidivi, umirujući poredak merčedndajzinga (politika uređivanja prodajnog prostora). Svi tržni centri su nalik jedan na drugi, kolicima se tamo lako ulazi. Tu su liftovi, sobe za dojenje, za previjanje beba, krov nad glavom i toplo je. Blizu smo jedna drugoj, mi, majke. Ne moramo da razgovaramo, ako nemamo snage, dovoljno je što vidimo jedna drugu. Francuski antropolog, Mark Ože, pisao je o tome, o „nemestima”, tim privremenim tačkama sustretanja, gde je veliki protok ljudi. Osećaj stresnih situacija ovde se zamenjuje osećajem bezbednosti, prepoznatljivim univerzalijama. Na nemestima ponovo počinjemo da nalazimo sebe, i da tu svoju raščlanjenu ličnost ponovo spajamo u celinu.

Milica Markić