INTERVJU: MILUTIN Ž. PAVLOV Život je fantastično začarani bik

Tegobnost neshvaćenosti, konje i biciklove, kuće i ulice, malovarošku filozofičnost i nedohvatnost sanjanog i mogućeg, napisao je svojevremo o Milutinu Ž. Pavlovu,  novosadski romanopisac i književni kritičar Franja Patrinović.

A šta kaže Milutin...

Milutin i Novi Sad?

- Rani rukopisi pečaćeni su adresom Novog Sada i Matice srpske. Priče mi je davne šezdeset i neke objavljivao u „Borbi“ Milovan Danojlić uz Stevana Stanića u Beogradu. Upravo te priče naslovno su ukoričene, opet, u Novom Sadu. Rane koferske spisateljske zavrzlame zbivale su se u pružnoj kvadraturi Kikinde, među pozorišnim kulisama pozorišta u Vršcu do prvog komendijanja Sterije u Leskovcu u ulozi glumca i dramaturga sa diplomom scenskog umetnika u prvom licu jednine pečatno stečene u Novom Sadu. I književni drumovi, evo, ukrstili su mi se baš u Novom Sadu. Kikinda i Novi Sad su moji usudni ravničarski književni toponimi. U zagledu senči me Petrovaradinska tvrđava. Kačio sam kragne svojih književnih košulja o čiviluke mojih cenjenih profesora glume Ljubice Ravasi i Stevana Šalajića, gutajući esejističke zanose Sretena Marića sa fino upamćenim raspravama sa Draškom Ređepom koji me je potpisno ka književnom svadbovanju recenzentski legitimisao i zaputio da bez uvrtanja koračam dalje. I danas čuvam kartonsku pozivnicu od Mike Antića išaranu čitkim rukopisom da pod hitno kovertiram kratke priče Matici srpskoj za prvu knjigu. Koliko me je, recimo, Stevan Stanić upućivao na jasno upitnu rečenicu, tako sam od Sretena Marića upio oporuku da „umetnost je spas, umetnost je jedino moguće osmišljavanje života.“ Meni pisanje spasava dušu da ne izludi i ne zaluta u paklu i lavirintu svakodnevice. Umetnost čini svaku patnju podnošljivom, zar ne? Život je fantastično začarani bik, nemam iluziju da ga mogu krotiti, ali se mogu izdvojiti i kao matador hvatati ga tu i tamo za rogove. Da, Novi Sad ima sokake kao i moja zavičajna Kikinda, slivaju se u trg, gde će te uvek zateći nečiji naklon, poznato lice za dobar dan ili laku noć. Novi Sad je sav unutra i kada pati za urušenim mostovima ili kad se raduje Zmajevim dečjim igrama. Moj usud jeste selidbena klupa Dunavskog parka na kojoj su, uzgredno, zanoćili Milivoje Živanović i Mira Banjac. Naše biografije su i deo tuđih života, to se nikad ne sme smetnuti s uma.

Prozno stvaralaštvo danas?

- Možeš sa lakoćom prozne pisce ne samo u Novom Sadu, Beogradu,  Nišu iliti drugde zbrajati jednom šakom, dve su već suvišne. Rojeve pesničkih knjiga da i ne adresiramo. Dve su krajnosti evidentne, jedne akterije priklonjene su istoriografskim kulisama gde ima podosta kompilacije, drugi opet zasipaju stranice ličnim sentimentalijama sa spomenarima presovanih ljubičica, dok oni treći upriličeno dosadni u rečitom prizivu praznine pune fazanskog poziranja. Ima se utisak, da se ne lažemo, osamdeset posto proznih kazivanja vrlo loše je amerikanizirano. No, nije baš lagodno pisati u trouglu pisaca Latinske Amerike, Francuske i Rusije. Opasno i povodljivo je biti opet upućen na samo sopstvenu golotinju bez da nisi kadar uočiti kaput skrojen u tuđem šnajderaju. Nisam za tendencije novog pozorišta bez glumca kao ni knjige bez pisca. Suviše je malo izabranih kritičkih opsenara u tesno praznom sokaku. Izdvojiću Stanka Ž. Šajtinca, Vuleta Žurića, Milorada Grujića i nadasve cenjenog Radovana Belog Markovića uz mog sugradskog sapatnika Franju Petrinovića i briljantnog majstora kraktih priča Anđelka Erdeljanina.

Vaša prozna strategija/poetika?

- Čini mi se da sam (po)nešto odgovorio rečenicom da naše knjige valjaju ako jesu u šinjelima tuđih biografija. Izrana sam učen da se saznajno razgledavam i snalazim zanatski po knjigama velikih majstora pisanja. Pisanje jeste nenadano čaranje. Bez osmehnuto zagrcnute spletke nema vešte rečenice. Osluškujem, ma gde da jesam, rečenice oko sebe, ne bi li našao detalj oko čijeg dugmeta mogu zavrteti konac priče. „Arhitektura je kod Prusta vrlo lepa“ primećuje Andre Žid, ali s druge strane rečeno ima „više načina da se kaže jedna stvar; najbolji oblik, najčešće, jeste onaj koji vam otprve padne na pamet“, upravo tu činjenicu, koju je zapisao Žid o Stendalovom majstorstvu prihvatili su nadrealisti. Bliska mi je dijaloška vrcavost Aleksandra Popovića. Nikud ne idem bez beležnice, ponašam se kao zapisničar ulice. Nađem se očas u šareno skrpljenoj svetini, da nađem pravi konac za prizvano dugme sećanja kad se mastilom treba zašarati rečenični trag belinom hartije. Imam neku svoju muku, netremice u ophodnji misli tragajući za rečeničnim adutom priče, oslikanim rečima i rečenicama tražim naslov i čim sve to naslovno razrešim, upisujem. Stanje duha u dijalogu i danas zatičem raščitavajući Čehova, Prusta svog u detaljisanju i nenadmašnog Turgenjeva u deskripciji. Bolje da mene prevari rečenica nego da ja njoj zavaram tragove, to je lekovito. „Na groblju ne nalazim svoje pokojnike. Već u sećanju“, reči su Marsela Prusta, rado ću se spram tolikih glasova prikloniti mudroj promisli pisca koji je bio nenadmašni matador u rečeničnoj koridi života.

Đ. P.