INTERVJU ZORAN ĐERIĆ Šarolik svet teatra za klince i klinceze
U takmičarskom programu 26. po redu izdanja Međunarodnog festivala pozorišta za decu, koje sutra počinje u Subotici, nalazi se četrnaest predstava iz Kine, Rusije, Koreje, Poljske, Italije, Nemačke, Mađarske, Republike Srpske, Srbije... po izboru selektora dr Zorana Đerića.
– Budući da na festival dolaze pozorišta sa različitih krajeva sveta, imaćemo priliku da na delu vidimo od teatra jednog glumca do velikih ansambl projekata, od predstava klasičnih postavki i poetika, do onih koje karakteriše vrlo moderan, čak eksperimentalni izraz, koje će biti potpuna novina za ovdašnju publiku. U svakom slučaju, uveren sam u to da će ovogodišnja selekcija svojom raznovrsnošću pokazati kakve sve mogućnosti danas postoje u pozorištu za decu, odnosno koliko je taj svet još uvek bogat – kaže dr Đerić za „Dnevnik”.
Može li se ipak govoriti o nekim trendovima?
– Generalno, postoje dve vrste pozorišta za decu: buyetska i privatna. Prvih je sve manje, ali ona koja opstaju, pogotovo u istočnoevropskim zemljama, i dalje su prilično jaka, sa bogatim produkcijama, jer se finansiraju iz različitih državnih izvora. Naravno, došlo je do smene generacija, što je donelo i odmak od dominantno vaspitno-edukativne poetike koja je etablirana u teatrima za decu pre pola veka. S druge strane, privatna pozorišta su sve brojnija, ali je uglavnom reč o trupama od svega nekoliko glumaca, najčešće sa prigodnim, „utrživim” repertoarom, koji ponekad suviše podseća na „tezge”. Stoga, kada se takve predstave i nađu na nekom međunarodnom festivalu - a imao sam priliku da se u to uverim u Rusiji, Poljskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj, BiH... itekako su vidljive razlike u umetničkim dometima. Istina, bude tu i zanimljivih projekata, ali oni su pre izuzetak nego pravilo.
Gde je u tim koordinatama domaći teatar?
– Naša pozorišta za decu, a ima ih osam institucionalnih uz još nekoliko privatnih, u osnovi prate aktuelne trendove, pre svega zahvaljujući mlađim autorima školovanim u Bugarskoj, Češkoj... koji su dolazili s novim idejama, pristupima, od koreografije, tretmana muzike, rada s glumcima, odnosa prema lutkarskim tehnikama, sve do tema koje nisu na ovim prostorima bile uobičajene. Tome treba dodati i važnu činjenicu da je u domaćim teatrima za decu sve više školovanih glumaca i reditelja, koji su pokazali afinitet i prema lutkarskom pozorištu i prilično uspešno istražuju u tom pravcu. Stoga su predstave naših pozorišta itekako konkuretne na međunarodnim festivalima, sa kojih često donose i nagrade, ali isto tako je važno i što pobuđuju zavidno interesovanje publike.
Kakva je pozicija novih tehnologija u svetu pozorište za decu?
– Dosta se poslednjih godina govori o odnosu teatra i digitalnih medija, koje su sastavni deo odrastanja „milenijalaca”, pa je tako i u Subotici na festivalu Međunarodni forum za istraživanje pozorišne umetnosti u fokusu imao uticaj savremenog doba na pozorišta za decu, kako u tehničkom tako i u tematskom smislu. Međutim, činjenica je da, recimo, predškolci i dalje vole klasične tipove dečjih predstava, bajke, školsku lektiru, „Pinokija”, „Crvenkapu”, „Malu sirenu”, i to sa starim, dobrim lutkama, kakve su ginjole, javajke, marionete... Neke nove, vizuelno možda i atraktivnije predstave, gde su, recimo, u prvom planu predmeti koji se animiraju svetlom i zvukom, ipak su, praksa je pokazala, više okrenute stručnoj javnosti, odnosno festivalskim žirijima.
Repertoari se uglavnom i prave za predškolce, ali kako zainteresovati devojčice i dečake od 10, 11, 12 godina..?
– Bilo je pokušaja da se i tematski obogati pozorište za decu i približi upravo toj populaciji od 10 , ali su oni najčešće bili neisplativi. Naime, treba imati u vidu činjenicu da i ta deca „gaje” određeni otpor, jer sebe smatraju „starijim” i neće da se „mešaju s klincima”, odnosno neće da idu u pozorište u koje su ih mama i tata vodili „dok su bili mali”, a objektivno nisu dovoljno zreli za „veliko”, dramsko pozorište. I zato su jako retki projekti koji su uspeli da, pričom ili pristupom, zainteresuju taj deo publike. U Rusiji i Poljskoj, recimo, pojedina pozorišta pokušavaju da repertoar za „mladog gledaoca” reše velikim, dramskim, po pravilu raskošno kostimiranim produkcijama, koje mogu sa istom pažnjom da gledaju i ta malo starija deca i odrasli, ali bojim se da bi za naše prilike to bili suviše skupi eksperimenti sa više nego neizvesnim ishodom.
M. Stajić