INTERVJU: DRAGINJA RAMADANSKI  Ponekad je dobro ne biti sasvim blizu onome što voliš

Pročitavši knjigu dva puta, od korice do korice, mogu da kažem samo toliko: ispravno postupa. Da i ne pominjem vedrinu koja prožima skoro svaki redak, i daruje blistavu auru i problematičnijim situacijama. O jeziku samo toliko: Draginja Ramadanski svojim može nazvati retko iscizeliran stil, napisao je povodom jedne od knjiga Draginje Ramadanski Kalman Jodal. A šta o svemu kaže Draginja...

Ramadanski i Novi Sad?

- Ne samo Novi Sad, u mojim očima ni jedan grad ne bi izdržao utakmicu sa rodnom Sentom. Nikada se nije  postavljalo pitanje: Senta ili... Uvek je to bilo Senta i... Nanizalo se dosta toga. Među najlepše susrete  ubrajam ovogodišnji Prosefest, na koji, dosledna sebi, stižem autobusom. To nije nevažno, jer u vreme raspada naše države, ili kada su nas bombardovali, autobusi nisu saobraćali. Bilo je to  zaista klaustrofobično. Na Fakultet sam se vozila u zoru, mlekarskim kombijem, vraćala drumskih krstaricama, koje su dugo kočile na izlazu iz Temerina, gde sam ih sustizala, maskirana u „nešto između“. Skijaška kapa odlično maskulinizuje mladu ženu, mada  ni to nije sasvim pouzdano. Tada sam počela da prevodim, baveći se, za utehu, tuđim rečima.  To je bilo vreme kada se Senti i mojoj malenkosti  simbolično pridružio maltene ceo svet: osim Novog Sada, Beograd, Hamburg, Moskva, Njujork, Peterburg, Pešta, Segedin.

Mada sam igrala badmington sa verenikom na mestu budućeg Fakulteta, na kome sam kroz  koju godinu odbranila doktorat, mada sam čak i sudbonosno „da“  izgovorila pred novosadskim matičarem, a na posao išla kroz zavejanu petrovaradinsku tvrđavu u Arhiv Novog Sada, ili u nekadašnji zatvor na Ribljoj pijaci, Novi Sad povezujem najpre sa novosadskim književnim tekstom, koji je dinamičan, savremen, raznovrstan, dorastao svim životnim i stilskim izazovima. Ili možda grešim? To je u ovom slučaju prednost. Ponekad je dobro ne biti sasvim blizu onome što voliš.

Prozno stvaralaštvo danas?

- U eseju „Kako napisati priču a da se to ne primeti“, Sava Damjanov otkriva sastojke nužne za opstanak kratke prozne forme:  snažno i bestidno meso, uzbudljive salate i (isključivo) alkoholna pića.  Sviđa mi se ova metafora, u znaku Eufeme, dojilje muza. Ona  podrazumeva i pisca, i delo, i čitaoca, pa i trezvene peharnike, koji  proveravaju kvalitet pripovednog teksta i  udaraju mu žig čitljivosti.

Neki etablirani pisci se boje da će na kraju svi propisati. Zaista, ta potreba postoji kod većine ljudi, ali nema razloga za strah. Produkcija je u rukama iskusnih podrumara.  Oni kredenciraju – cenjena radnja probanja pića, da nisu možda otrovana. Uz pomoć specijalnih alkoholometara proveravaju ima li u rečenicama opoja i vrenja - bahorenja. Eto  mogućeg  modela pisanja.  Od voćke do komine, pa do prvenca i odbačenih deset posto otrovne metiluše. Što više se odbaci, ostatak je pitkiji. Rakiyijska aparatura nalikuju na alhemijsku (a tako se i zove: alimpik), sa spletom bakarnih cevi za transmutaciju materije, sa  naizmeničnim  žarenjem i hlađenjem. Soror mistika, nigredo, opus magnum.

Ima naravno i lažnjaka, šećeruša, koje izazivaju glavobolju. Ima i votke od krompira i buba-švaba, ima i viskija od iverice i daske..Za rakiju se voće ne bere. Klekne se na zemlju, i molitveno puže četvoronoške,  u nepreglednom moru prezrelih plodova, koji ne žele da nestanu bez traga, koji žude za čitalačkim metabolizmom.  Ovoga puta u pljoski knjige. U pričesnom tainstvu čitanja, skrovitom, baš kao i pisanje.

Vaša prozna strategija/portika

- Prvo sam  mislila da sam duh iz boce svojih Aladina a posle sam shvatila da jesam moćna, i jesam nevidljiva, ali takvi su i batleri, zar ne?  Smatrala  sam da je to u redu, da je to normalan red stvari: mazohistkinja i svi ti sadisti, u čvrstom zagrljaju.  Skrivala sam se u fusnotama i pogovorima,  „pogrešnim“ prevodima mireći zavađene strane, pretvarajući brane u prevodnice, gatove u žilipe. Bio je to moj prevodilački kredo. Preuzet od mame bibliotekarke koja je od disidenata pravila čitaoce Solženjicina, od kriminalaca čitaoce krimića, od onanista buduće ginekologe. To je misija nižih božanstava  Hrama knjige – da brinu o  čitaocima, piscima,  o ukoričenim i  prekoričenim knjigama.

Šta bi radila moja mama da joj se u mraku bibliotečkog depoa isprečio slavni svetski putnik, i oteo joj netom poklonjenu bombonjeru (recimo, od zahvalne čitateljke), sikćući dok joj izvrće ruku: Šta si mi to dala! Ili da joj se odnekud prikučio Oskar Vajld, da bi  u svojstvu neupitnog arbitra elegancije ismejao njen izanđali kišobran i prve sede? Da li bi mama i dalje preporučivala  njihove knjige, stojeći na čitalačkoj  skretnici književnih smislova, ili bi  promenila zanimanje? Ne znam za mamu, ali znam za sebe.

Posle dugotrajnog  oklevanja odlučila sam da postanem pisac i iz prve ruke proverim kako stoje stvari između smrtnika i besmrtnika. U čvrstom zagrljaju sadistkinje i svih tih mazohista. Na ljubazni poziv urednika,  izvlačim na videlo izbledele žvrljojke koji su svih ovih godina izvirivali iz tuđih korica. Krunili se iz fioka, uvek iznova odlagani. Do nekog tamo proleća, kad na vrbi rodi grožđe. Naprasne proze-nervoze. Da li su one izbegavali mene ili ja njih? I kako su, posle tolikih „zbogom“, ođednom dospele na sto, dok je sve ostalo zbrisano? Zašto sam se konačno suočila s njima? Teši me da umetnost ne stvaraju bogovi.

I iza najangeličnije spisateljice, ispostavilo se,  krije se frustrirana (sic!), udata (vaistinu, sic!) prevoditeljka (Ferante) i njene patvorine.

Đorđe Pisarev