URBANA STUDIJA JEDNOG GRADA: Reditelj NIKOLA KONČAREVIĆ

Ima i filmove. Dva koja je snimio i jedan koji tek treba da izađe, „Dobar, loš i ilegalan“. Takođe u Novom Sadu…

Povod za ovaj razgovor je „Manja“ scenariste Ivana Velisavljevića, koji je nastao na ideju Galine Maksimović, a učešće u pisanju uzeli su još Marina Ćetković i sam reditelj, Nikola Končarević. Iako zamišljen tako da prati turbulentnu vezu i odrastanje Zrenjaninke Manje, na kraju je Manja postala Novosađanka. Film o njoj, osim što je studija odrastanja kroz porodične i druge intimne veze, postao je i studija jednog grada, njegovog duha, muzike i generacijskih običaja jednog vremena, savremenog trenutka. Film „Manja“ je premijerno prikazan prošle godine, na Filmskom festivalu u Ravnom Selu, a ponovo je aktuelizovan pre neki dan, projekcijom na Filmskom festivalu u Sopotu.

Moj prvi susret sa „Manjom“ je bio susret sa glumcem Vukašinom Ranđelovićem koji je sprejisao grafit na keju, tada bez kamera i filmske ekipe, da bih tek sada videvši film povezao to sa tim. Kako ste se vi upoznali sa „Manjom“?

- Bio sam na moru i dobio vajber poruku producenta Slobodana Šuljagića da ima sinopsis za mene. Glavna junakinja je devojka Manja koja prolazi kroz turbulencije, ima saobraćajnu nesreću i živi u Zrenjaninu. Toliko sam znao. Odgovorio sam da me zanima i da ću čim se vratim sa mora da vidim da li je to za mene, pod uslovom da glavnu ulogu igra Nevena Nerandžić. Iz njegove priče shvatio sam da je Manja vrlo buntovna i ceo film je iz njene perspektive, ona je tu u svakoj sceni, a pošto sam s Nevenom imao iskustva, odmah sam rekao da bi najbolje bilo da ona to igra. Projekat je išao tako da se taj razgovor desio krajem septembra, a mi smo u novembru već snimali. Za to vreme napisali smo scenario u pet verzija, kroz više pari ruku, a onda su i glumci dali puno na probama. Čak su uticali i na kraj filma. Shvatio sam da se ta čudna ponuda ispostavila kao vrlo zanimljiva i dobro iskustvo. Izazovno.

Glumci su, uz pomenutog Vukašina i Nevenu, uglavnom poznati pozorišnoj, ne i filmskoj publici. Pogotovo u Vojvodini. Darko Radojević, Tanja Pjevac, Miloš Vojnović, Milica Grujičić, Staša Blečić, Aleksa Ilić, da pomenemo samo neke. To je osveženje i potvrdilo je njihovu vrednost. Kakav je vaš pogled na taj elemenat filma?

- S obzirom na to da se sve desilo tako ad hok, nisam želeo previše da rizikujem i sarađujem sa ljudima koji bi se sa mnom sreli prvi put u životu. Mislio sam da bi pametnije bilo da radim sa onima s kojima sam već radio ili ih poznajem, pa sam znao da ćemo dobro sarađivati. To je bila linija manjeg otpora, ali i okolnosti nisu bile baš najsrećnije. S druge strane, meni je uvek zanimljivo da glumci budu ljudi koji su većini nepoznati. Tako sam radio i kad sam imao vremena za realizaciju „Apolonovog“ prvog filma „Dženga – čudna igra“. Zanimljivo mi je baš to – da bude sveže, da ljudi vide neka nova lica koja imaju šta da daju i da pokažu, šarmantna su, autentična, a odlični su glumice i glumci.

Buntovnica s razlogom, a nekad i bez njega

Koliko vam je blizak bio lik Manje, ovde bi rekli likuše (smeh), mlađe ženske osobe koja se bori i snalazi kroz život, a ima ozbiljne razvojne izazove – socijalne, emotivne, supkulturne, hvatajući se u koštac sa čitavim sistemom vrednosti?

- Ona je za mene bila jedna na neki način tipična junakinja, iako smo gledali da bude atipična, u okviru toga da je tinejdžerka, vrlo ranjiva i osetljiva, koja ima specifičan odnos sa svojom porodicom, ocem, majkom i sestrom. Sa druge strane je buntovnica, pomalo bez razloga, pomalo sa razlogom, a ne zna gde bi usmerila taj svoj gnev koji oseća. Pružamo joj priliku da odraste, da napravi jedan korak više ka odrastanju kroz radnju filma, a činila nam se i kao osoba koja bi svojim ponašanjemmogla da iritira publiku. I nismo bežali od toga. Dobili smo jedan takav komentar. Pa, dobro, rekli smo, nije to zabranjeno. Nismo bežali od toga da neke stvari iritiraju nas starije. To ne znači da iz njene psihologije nije u pravu. Ona često radi u korist svoje štete, ali to je i logično da bi napravila korak ka odrastanju. No pejn, no gejn. Ja sam odrastao sa majkom i uvek sam imao više drugarica, nego drugova. Išao sam u Karlovačku gimnaziju gde su uglavnom samo žene. Vrlo blisko mi je bilo da stanem uz Manju i takvu kakva je, bez ulepšavanja, da je branim kao glavnu junakinju.

Za razliku od Manjine lične priče, koja je veoma uzbudljiva, film o njoj obiluje i nekim karakteristično novosadskim pričama, možda i stereotipima. Kako je razvijan taj plan?

–  Najviše su mene zadužili za to. Za te neke originalne toponime i stereotipe. Ja najviše i volim da se poigravam sa stvarima koji će da iritiraju bukvaliste ili samoprozvane lokal-patriote. Meni su smešne sve mistifikacije o Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu, bilo kom gradu, ovom, onom duhu. One imaju u sebi neku dozu tačnosti, nisu one tek tako nastale, ali svejedno, one moraju da posluže i za igru, za neku vrstu demistifikacije, da bi bili zdravog razuma. Da bi ostali (smeh).

Ja sam imao to iskustvo koje ima glavna junakinja. Rođen u Novom Sadu, otišao u Temerin, vratio se… Nisam se baš dobro snalazio ovde. Tek u Karlovačkoj gimnaziji sam zavoleo Novi Sad, upoznao ga bolje i prihvatio. Tek onda kad sam se malo odmakao od njega.  Volim i te muzičke citate. Nešto što je strogo lokalno i deluje da je samo razumljivo u internim krugovima, zapravo je vrlo globalno i svakome razumljivo, ako je dovoljno autentično. Ne moraju svi znati svaki citat ako prepoznaju da izvire iz kruga koji pripada i njima. 

Igor Burić