УРБАНА СТУДИЈА ЈЕДНОГ ГРАДА: Редитељ НИКОЛА КОНЧАРЕВИЋ

Има и филмове. Два која је снимио и један који тек треба да изађе, „Добар, лош и илегалан“. Такође у Новом Саду…

Повод за овај разговор је „Мања“ сценаристе Ивана Велисављевића, који је настао на идеју Галине Максимовић, а учешће у писању узели су још Марина Ћетковић и сам редитељ, Никола Кончаревић. Иако замишљен тако да прати турбулентну везу и одрастање Зрењанинке Мање, на крају је Мања постала Новосађанка. Филм о њој, осим што је студија одрастања кроз породичне и друге интимне везе, постао је и студија једног града, његовог духа, музике и генерацијских обичаја једног времена, савременог тренутка. Филм „Мања“ је премијерно приказан прошле године, на Филмском фестивалу у Равном Селу, а поново је актуелизован пре неки дан, пројекцијом на Филмском фестивалу у Сопоту.

Мој први сусрет са „Мањом“ је био сусрет са глумцем Вукашином Ранђеловићем који је спрејисао графит на кеју, тада без камера и филмске екипе, да бих тек сада видевши филм повезао то са тим. Како сте се ви упознали са „Мањом“?

- Био сам на мору и добио вајбер поруку продуцента Слободана Шуљагића да има синопсис за мене. Главна јунакиња је девојка Мања која пролази кроз турбуленције, има саобраћајну несрећу и живи у Зрењанину. Толико сам знао. Одговорио сам да ме занима и да ћу чим се вратим са мора да видим да ли је то за мене, под условом да главну улогу игра Невена Неранџић. Из његове приче схватио сам да је Мања врло бунтовна и цео филм је из њене перспективе, она је ту у свакој сцени, а пошто сам с Невеном имао искуства, одмах сам рекао да би најбоље било да она то игра. Пројекат је ишао тако да се тај разговор десио крајем септембра, а ми смо у новембру већ снимали. За то време написали смо сценарио у пет верзија, кроз више пари руку, а онда су и глумци дали пуно на пробама. Чак су утицали и на крај филма. Схватио сам да се та чудна понуда испоставила као врло занимљива и добро искуство. Изазовно.

Глумци су, уз поменутог Вукашина и Невену, углавном познати позоришној, не и филмској публици. Поготово у Војводини. Дарко Радојевић, Тања Пјевац, Милош Војновић, Милица Грујичић, Сташа Блечић, Алекса Илић, да поменемо само неке. То је освежење и потврдило је њихову вредност. Какав је ваш поглед на тај елеменат филма?

- С обзиром на то да се све десило тако ад хок, нисам желео превише да ризикујем и сарађујем са људима који би се са мном срели први пут у животу. Мислио сам да би паметније било да радим са онима с којима сам већ радио или их познајем, па сам знао да ћемо добро сарађивати. То је била линија мањег отпора, али и околности нису биле баш најсрећније. С друге стране, мени је увек занимљиво да глумци буду људи који су већини непознати. Тако сам радио и кад сам имао времена за реализацију „Аполоновог“ првог филма „Џенга – чудна игра“. Занимљиво ми је баш то – да буде свеже, да људи виде нека нова лица која имају шта да дају и да покажу, шармантна су, аутентична, а одлични су глумице и глумци.

Бунтовница с разлогом, а некад и без њега

Колико вам је близак био лик Мање, овде би рекли ликуше (смех), млађе женске особе која се бори и сналази кроз живот, а има озбиљне развојне изазове – социјалне, емотивне, супкултурне, хватајући се у коштац са читавим системом вредности?

- Она је за мене била једна на неки начин типична јунакиња, иако смо гледали да буде атипична, у оквиру тога да је тинејџерка, врло рањива и осетљива, која има специфичан однос са својом породицом, оцем, мајком и сестром. Са друге стране је бунтовница, помало без разлога, помало са разлогом, а не зна где би усмерила тај свој гнев који осећа. Пружамо јој прилику да одрасте, да направи један корак више ка одрастању кроз радњу филма, а чинила нам се и као особа која би својим ponašanjеmmogla да иритира публику. И нисмо бежали од тога. Добили смо један такав коментар. Па, добро, рекли смо, није то забрањено. Нисмо бежали од тога да неке ствари иритирају нас старије. То не значи да из њене психологије није у праву. Она често ради у корист своје штете, али то је и логично да би направила корак ка одрастању. Но пејн, но гејн. Ја сам одрастао са мајком и увек сам имао више другарица, него другова. Ишао сам у Карловачку гимназију где су углавном само жене. Врло блиско ми је било да станем уз Мању и такву каква је, без улепшавања, да је браним као главну јунакињу.

За разлику од Мањине личне приче, која је веома узбудљива, филм о њој обилује и неким карактеристично новосадским причама, можда и стереотипима. Како је развијан тај план?

–  Највише су мене задужили за то. За те неке оригиналне топониме и стереотипе. Ја највише и волим да се поигравам са стварима који ће да иритирају буквалисте или самопрозване локал-патриоте. Мени су смешне све мистификације о Новом Саду, Сарајеву, Београду, било ком граду, овом, оном духу. Оне имају у себи неку дозу тачности, нису оне тек тако настале, али свеједно, оне морају да послуже и за игру, за неку врсту демистификације, да би били здравог разума. Да би остали (смех).

Ја сам имао то искуство које има главна јунакиња. Рођен у Новом Саду, отишао у Темерин, вратио се… Нисам се баш добро сналазио овде. Тек у Карловачкој гимназији сам заволео Нови Сад, упознао га боље и прихватио. Тек онда кад сам се мало одмакао од њега.  Волим и те музичке цитате. Нешто што је строго локално и делује да је само разумљиво у интерним круговима, заправо је врло глобално и свакоме разумљиво, ако је довољно аутентично. Не морају сви знати сваки цитат ако препознају да извире из круга који припада и њима. 

Игор Бурић