ŠTA S’ TO POJ’O? „Roditelj: Prvih šest godina” u SNP-u

Ovo su neke od najčešćih vaspitnih packi koje roditelj upućuje deci  uzrasta do šest godina. Jen’, dva, tri... Ima ih šest. 

Nije baš od svih njih, ali kao da jeste, sastavljeno šest priča na osnovu kojih je sačinjeno šest solo tačaka šestoro glumaca Srpskog narodnog pozorišta u predstavi „Roditelj: prvih šest godina” Andreja Boke. 

Solo tačke nalik na svojevrsne komičarske stend-ap nastupe Marije Medenice, Nine Rukavine, Marte Bereš, Aljoše Đidića, Peđe Marjanovića i Aleksandra Milkovića, objedinjuju grupne tačke u kojim izvođači nose predimenzionirane dečje kostima, sa ogromnim glavama beba, koje osim komike i emocionalne topline, na trenutke provociraju i elemente horora (kostimografija Marine Sremac, scenski porket Rita Gobi).

Tako su intonirane i priče. Od nespavanja i nerazlikovanja povraćke i hrane, preko nasilja na igralištu, do nasilja u kući, pa do prvog samostalnog odlaska u prodavnicu, ređaju se emotivni izlivi, humoris- tički gegovi i prave male horor-etide o tome kako situacija u vezi sa blagoslovom roditeljstva za čas zna da se pretvori u apsolutni užas.

Moglo bi se reći da u ovih šest komada, baš kao i roditeljstvo svedeno na šest godina, predstava uspeva da pokrije osnovne motive preuzete iz tradicije (pitaj mamu), savremenih krugova (čula sam da), popularne psihologije (roditelj pre deteta), kao i da zagazi u neke druge vode, najviše odnose bračnih drugova, kod nas još uvek apsolutno (binarno) podeljenih na polove žene - muškarci, pa i njihov položaj u kući. 

U zavisnosti od nivoa glumačke ekspresije, mogućnosti da se zadobije nepodeljena pažnja i interes u publici tokom svačije desetominutne tačke, zavisio je i interes za izloženu temu. Glumci su identifikaciju u publici uglavnom nalazili u prikazu frustracije i povišenom tonu tokom govorne radnje, odnosno izraženoj fizičkoj kretnji.

Intermeca (delovi između pojedinačnih priča) kada bi scensku radnju činili samo elementi neverbalne igre „džinovskih lutaka” u obličjima beba, scenografija Zoje Erdeljan, muzika Geze Kučere, oblikovane i dizajnom svetla Mie Mlinarević, donosile su malo apstrakt- niji otklon od uhodanih životnih pogleda roditelja, pa i dramaturških intervencija Mine Petrić, u ono što u najširem smislu danas zovemo roditeljstvo. Ujedno su ovi elementi fizičkog teatra bili i atraktivniji. Otvarali su više mogućnsoti za asocijativne planove, pokazujući da je svet dece znatno drugačiji po svojim pojavnim dimenzijama. Pa i njihova intima.

Ne znam koliko bi mimo roditelja, pogotovo onih sa decom do šest godina, ova predstava nekoga drugoga mogla da zanima. Uključujući pozorišne entuzijaste. Znam da one koje bi želeli da postanu roditelji, a  ne mogu, sigurno ne bi. Ili one koji to nisu ni želeli... (Šta tek to uopšte znači i koja pitanja otvara!?!)

Mnoge roditelje, uključujući sebe, mogu da vidim kako se vraćaju svojim kućama i misle: „E, sad ćeš da vidiš šta je prava predstava!”