SUSRETI: ADEMIR KENOVIĆ, FILMSKI REDITELJ, DOBITNIK NAGRADE „ALEKSANDAR LIFKA” FESTIVALA EVROPSKOG FILMA PALIĆ Što bismo sada govorili istinu

Kenovića mnogi nisu napustili ni tokom ratnih godina u BiH, kada snima „Sarajevo – Ulice pod opsadom“ i „MGM-Sarajevo“. Posle rata usledili su „Savršen krug“ i „Tajni prolaz“... Ademir Kenović je pre nekoliko dana dobio nagradu upravo završenog Festivala Evropskog filma Palić „Aleksandar Lifka“ u kategoriji stvaralaca iz regiona. Primio ju je, kaže, sa zadovoljstvom i puno emocija, unevši u festivalsku atmosferu puno dobrog duha i razgovora. 

 Kako vidite ovaj naš filmski region?

 – Nikako ne mogu da se dovedem do toga da to odvojim od opšte situcije. A ona nije dobra. Unutar nje, film se pokušava boriti, kobeljati, rekao bih, kako da dođe do daha, da se bavi onim šta bi evropski i neholivudski film, zamišljamo, trebalo da radi, a to je da govori o ambijentu u kojem se živi, da govori o pričama koje su potrebne i koje se nameću same. Da radi na signalima i upozorenjima koja daju pravac kuda treba ići, da bi nam ambijent bio bolji. U regionu je, nažalost, toga mnogo manje nego što bi bilo potrebno, ili što bi se očekivalo od ljudi sa filma. Razlog je to što je čitav ambijent zatomljen i u zatvaranju je očiju, sklon nerazmišljanju o tome šta bio bilo dobro.

 Postoje ipak, ta ostrvca umetničkih prostora stvaranja i predstavljanja, gde su i festivali kao i ovaj na Paliću.

– Sigurno su to mesta gde se javljaju neki znakovi ili predlozi nekih promena koje moraju da se dese. Ne želim da se nađem u ulozi čoveka koji sedi na nekom brdu, a dešava se korida i 20-30 hiljada ljudi je tu, a ja razgovaram sa svakim. Da oni mene pitaju, a ja da odgovaram, nije ta situacija uopšte logična. Međutim, imam osećaj da moram reći šta mislim upravo na ovakavim mestima umetnosti. Jer sada preovlađuje jedno uniformisano mišljenje koje koristi samo jednoj poziociji, a to je pozicija vlasti. I sve ovo što iskače iz toga, nešto je što neko ko je na toj poziciji vlasti, ne bi da podrži. Što bismo sada govorili istinu, nego daj da održavamo ovakvo stanje koje jest, i da vidimo šta nam tu samo treba. Zato je i ovaj palićki festival evropskog, rekao bih, i alternativnog filma, toliko dragocen.

Čuo sam ovde i komentar jedne devojke, da filmom koji je pogledala nije zadovoljna. Razlog je što se u njemu prikazuju vulgarne stvari, agresija, neke negativnosti... seku nekom prste pa ih jedu... Kaže ona, muka ti je od tih stvari, a to se događa samo zato jer jedan čovek nekom daje uputstva a svi ostali ga bespogovorno slušaju. A ne radi li se možda o našem ogledalu, upitao sam je. I začudio. Hoću da kažem, da shvatanje viđenog dolazi tek malo kasnije. To je indirektno prikazivanje  nečega u čemu živimo. Umetnost nije nešto što se bukvalno gleda i tako shvata.  

Tata, kada ćemo pogledati neki tvoj film

 Gledaju li danas mladi vaše filmove kao i neke druge, stare?

– Skoro sam pročitao kako je mali Dani Harison pitao oca Džordža: zašto mi nisi nikada rekao da si ti član „Bitlsa“.  A ovaj mu je odgovorio: Joj, izvini, pogrešio sam… Začudim se kada vidim da gledaju. Imam četiri kćerke, dve mlađe su 15 i 17 godina i nikada im nisam pokazivao svoje filmove. Kad ođednom, dolaze sad i počnu me ovako gledati, pa kažu, naš prijatelj kaže da je gledao jedan tvoj film, pa kad ćemo ih i mi videti... Sve su to mladi ljudi i oni sad gledaju, normalno, neke druge, kraće forme, tik tokove, ali eto, gledaju i ovo. Gledaju filmove uopšte i ja od mojih ćerki dobijam savete šta bi trebalo da vidim. Nekada su to klasici, a nekad je to nešto sasvim novo.

 Sve čega ste se latili bilo je vredno i imalo je uspeha. Režija, podučavanje, produkcija mahom mladih autora koji su svojevremeno, kao recimo Pjer Žalica i Srđan Vuletić, stupali u filmsku umetnost i posao. Za sve to treba imati dosta volje i energije?

 – Najponosniji sam upravo ovim što ste poslednje napomenuli. Na to što se stvorila jedna široka grupa vrlo nadarenih, odlučnih, različitih između sebe ljudi, koji se bave  filmom i stvaraju nešto što je iznenađujuće dobro. Većina tih ljudi su, ili radili sa mnom, ili su bili moji studenti. Ne osećam se da sam baš je glavni razlog njihovog uspeha, nego mi zbog njih drago. A što se tiče ovog drugog, ne stvaram ja tu energiju. To čine priče koje su oko mene, priče koje se na prvom mestu bave ljudima. Potencijali u onome kako bi se krenulo u najboljem pravcu, ono je što mi stvara energiju i najnormalnije me usmerava šta i kako da radim. S druge strane, rat, opsada u kojoj smo mi živeli, uticali su i na nju. Nama je film dao priliku da se nečim logičnim bavimo, da dokumentujemo stvari i šaljemo logične poruke bez obzira na umor i iscrpljenost.  Film nam je je omogućavao da radimo nešto sa smislom, što onda nije iscrpljivanje nego davanje poticaja i da se rade bolje stvari. Ja opet mislim, sa druge strane, kada gledam Balkan ili eksJu prostor, da je to život u ratu. Bez greške, kada slušate i gledate komunikaciju ljudi koji predvode sve ove naše države, to je opet nekakav ratnohuškački govor. Upravo zato pristajem na sve ove festivalske razgovore, jer se nadam da će i ove moje poruke neki ljudi čuti, napraviti paralele, a promene uvek počinju od pojedinca.

 Dokle ste stigli sa vašim novim filmom „Kad sam bio Hodža“?

– Šalim se pa kažem, privodimo stvari početku. Završili smo scenario za film i za seriju od osam epizoda. Ne volim to da kažem, ali zastaje dah od osećanja da je sve na onom putu na kojem bi trebalo da bude. Ukratko, zašto me je privukla ta priča: to je ambijen nekog užasa, kao tekućeg kobalta, nešto najgore što može biti. Ali unutar njega je neka mala semenka i tu se probija neka biljčica, pušta svoje korenje  i onda uništi sav taj okolni užas. Sve to je u jednoj kompleksnoj priči u kojoj se jednostavno vidi ko su ljudi a ako nisu, bez da su označeni nekim jakim simbolima ili znakovima.  

Vladimir Crnjanski