„POŽUDA” U BIOSKOPIMA Žena kao devojčica

Inače, film „Devojčica“ (ipak ću ga zvati tako) je i nazvan erotskim trilerom, iako je više drama, ali dobro i za to. Em se bolje prodaje, em ima elemenata u kojima se prepoznaju žanrovske odrednice. 

Halina Rajn, autorka filma, veoma je osebujna umetnica. Kao veoma perspektivna glumica, vrlo brzo je angažovana u svetski poznatoj pozorišnoj trupi „Tonelgrep“ Iva van Hovea iz Amsterdama, a posle boravka u Los Anđelesu, polako je počinjala i da piše i da režira, tako da je danas smatraju za veoma značajnu i uticajnu holandsku umetnicu, čak i u Holivudu. Dokaz za to je angažman Nikol Kidmani AntoniaBanderasau glavnim ulogama, iako je ovo tek drugi film Haline Rajn.

Nikol Kidman igra sredovečnu ženu, majku dvoje dece, udatu za čoveka koji je veoma uspešan pozorišni reditelj (igra ga Antonio Banderas). Što je najvažnije u njenom filmskom portretu, igra ženu koja je super-moćna. Na čelu je kompanije koja je automatizovala delove procesa rada, i sama se u poslovnom svetu ponaša poput robota, redovno ide da održava telo raznim savremenim preparatima i postupcima, što donekle čini podtekst za ono što je glavna tema filma – njeno emotivno stanje koje se naglo menja nakon što upozna mladog pripravnika i počinje sa njim da ostvaruje niz seksualnih fantazija. 

Pletući dramaturgiju i vizuelni, pa i muzički svet filma veoma inteligentno, Halina Rajn na momente uspeva da podseti na velikane žanra, kao što je „Niske strasti“ Pola Verhovena, na momente je film tolikoartistički da je seksualnost tretirana gotovo kao u Pazolinijevom „Dekameronu“, a na momente melodramski poput „9 i po nedelja“ Adrijana Lina. U poslednjem trenutku pisanja sam se čak setio i fon Trirovog filma „Nimfomanka“, slogana „Zaboravite na ljubav“. 

Nikol Kidman zaista uverljivo gradi studiju lika žene koja bi i ne bi da rizikuje. Žene koja konstantno lavira između zaštitničke, supružničke i direktorske uloge, sve da bi se u scenama ljubavnog zanosa potpuno predala u ruke sebe kao devojčice. Izuzetno je dobro odigrala svoju ulogu, čak i kada je sama predmet scenarija – komentara ćerke da joj mama posle tretmana botoksa izgleda kao riba.

Ima mnogo tabua koji su predmet radnje filma, kao što je to ženski orgazam i moć muškarca. Problematizuje se i nekoliko stereotipa, kao onaj da je želja za pokoravanjem izvorno maskulina, kao što je istom takvom proglašena i želja za visokim položajem. Podstiče se pitanje seksualnosti kao konstrukta bliskog konstruktu normalnosti, mešaju se moral i ambicija… 

Dok je Antonio Banderas zaista sjajan kao samouvereni suprug, otac, pa i umetnik, sve do poslednjeg (Turingovog:) testa spreman na razgovore o dubini ljudskih osećanja (mada bi se moglo reći da ova uloga baš i nije bila toliko izazovna za glumca njegovog kalibra), njegov mlađi kolega Haris Dikinson koji igra pripravnika – zavodnika, i nije se baš nešto pokazao. Sve vreme igra kao da bi bio što više seksi, intrigantan, bez autentičnog promišljanja koga tačno igra. Nešto slično sam, doduše, izrekao i za RajanaGoslinga na počecima karijere, pa gle čuda. 

Iako sve ovde izrečeno i može da zazvuči baš bombastično, najveća vrlina filma je što on sav taj sadržaj kao da i ne uzima zaista preterano ozbiljno. A jasno je, to mu je ujedno i najveća mana.