„ПОЖУДА” У БИОСКОПИМА Жена као девојчица

Иначе, филм „Девојчица“ (ипак ћу га звати тако) је и назван еротским трилером, иако је више драма, али добро и за то. Ем се боље продаје, ем има елемената у којима се препознају жанровске одреднице. 

Халина Рајн, ауторка филма, веома је осебујна уметница. Као веома перспективна глумица, врло брзо је ангажована у светски познатој позоришној трупи „Тонелгреп“ Ива ван Ховеа из Амстердама, а после боравка у Лос Анђелесу, полако је почињала и да пише и да режира, тако да је данас сматрају за веома значајну и утицајну холандску уметницу, чак и у Холивуду. Доказ за то је ангажман Никол Кидмани АнтониаБандерасау главним улогама, иако је ово тек други филм Халине Рајн.

Никол Кидман игра средовечну жену, мајку двоје деце, удату за човека који је веома успешан позоришни редитељ (игра га Антонио Бандерас). Што је најважније у њеном филмском портрету, игра жену која је супер-моћна. На челу је компаније која је аутоматизовала делове процеса рада, и сама се у пословном свету понаша попут робота, редовно иде да одржава тело разним савременим препаратима и поступцима, што донекле чини подтекст за оно што је главна тема филма – њено емотивно стање које се нагло мења након што упозна младог приправника и почиње са њим да остварује низ сексуалних фантазија. 

Плетући драматургију и визуелни, па и музички свет филма веома интелигентно, Халина Рајн на моменте успева да подсети на великане жанра, као што jе „Ниске страсти“ Пола Верховена, на моменте је филм толикоартистички да је сексуалност третирана готово као у Пазолинијевом „Декамерону“, а на моменте мелодрамски попут „9 и по недеља“ Адријана Лина. У последњем тренутку писања сам се чак сетио и фон Трировог филма „Нимфоманка“, слогана „Заборавите на љубав“. 

Никол Кидман заиста уверљиво гради студију лика жене која би и не би да ризикује. Жене која константно лавира између заштитничке, супружничке и директорске улоге, све да би се у сценама љубавног заноса потпуно предала у руке себе као девојчице. Изузетно је добро одиграла своју улогу, чак и када је сама предмет сценарија – коментара ћерке да јој мама после третмана ботокса изгледа као риба.

Има много табуа који су предмет радње филма, као што је то женски оргазам и моћ мушкарца. Проблематизује се и неколико стереотипа, као онај да је жеља за покоравањем изворно маскулина, као што је истом таквом проглашена и жеља за високим положајем. Подстиче се питање сексуалности као конструкта блиског конструкту нормалности, мешају се морал и амбиција… 

Док је Антонио Бандерас заиста сјајан као самоуверени супруг, отац, па и уметник, све до последњег (Туринговог:) теста спреман на разговоре о дубини људских осећања (мада би се могло рећи да ова улога баш и није била толико изазовна за глумца његовог калибра), његов млађи колега Харис Дикинсон који игра приправника – заводника, и није се баш нешто показао. Све време игра као да би био што више секси, интригантан, без аутентичног промишљања кога тачно игра. Нешто слично сам, додуше, изрекао и за РајанаГослинга на почецима каријере, па гле чуда. 

Иако све овде изречено и може да зазвучи баш бомбастично, највећа врлина филма је што он сав тај садржај као да и не узима заиста претерано озбиљно. А јасно је, то му је уједно и највећа мана.