Optika i vino na čuvenoj sremskoj granici
Vino je, kaže Dragomir Stamenković, zavoleo za vreme studija u Francuskoj, ali je poslovni podsticaj dobio na – Svetoj Gori.
Na popinačkom auto-putu, koji je ispao labava ali ipak strateški važna međa između vinskog i svinjskog Srema, pre desetak godina podigao je zasade loze i pokrenuo proizvodnju pića u kojem leži istina.
– Subvencije su se tada davale samo za vinogradarska područja, kao što je Fruška gora – objašnjava Stamenković, kojeg meštani od milošte zovu Profesor. – Pošto granice nisu bile striktno određene, sticajem srećnih okolnosti ispadoh na dobroj strani, pa čak i na brdu, čime se smatraju ova 92 metra nadmorske visine gde se nalazimo.
Inženjera optike i optoelektronike, te saradnika na Katedri za biomedicinsko inženjerstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu, gde je i doktorirao, svi meštani znaju kao vinara, i ne sluteći da se u zgradi koju je podigao krije čitav industrijski pogon za izradu kontaktnih sočiva po naruybini. Može se pohvaliti i da jedini u zemlji izrađuje bojena sočiva za teške povrede oka, koja sakrivaju estetski problem. A celo „carstvo” poniklo je zahvaljujući proizvodu „mejbi bejbi” izvezenom u tri miliona primeraka, koji je proslavio slogan Dragoljuba Mićka Ljubičića: „Plodni dani ili ne, mejbi bejbi pokaže”.
Nasledivši imanje od pokojnih roditelja koji su ga kupili u penzionerskim danima, odlučio je da ga revitalizuje i pretvori u mesto porodičnog biznisa, s kojim će spojiti omiljen hobi.
– Nekad mi kažu: ti si ovo uradio iz sebičnih razloga – kaže uz osmeh Stamenković, pokazujući nam burad s inicijalima svojih unučadi. – Možda je to i tačno jer ovo predstavlja stalno mesto porodičnog okupljanja. Sala za prezentacije i seminare uz degustaciju pića je druga dimenzija moje profesionalne vizije, što se klijentima posebno sviđa. Razmišljamo i u pravcu formiranja salaša sa ribnjakom, mini mlekarom i sušarom kako bismo objedinili svojevrsnu turističku ponudu, koja se poslednjih godina razvija u opštini Pećinci.
Godinama je, kaže, sa društvom posećivao Hilandar, gde je upoznao i profesora Markovića sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, koji je već godinama zadužen za obnovu manastirskih imanja, pre svega vinograda.
– Jedne večeri, pričajući o svojoj želji da proizvodnju iz Zemuna preselim ovamo, gde imam skoro četiri hektara zemlje, predložio mi je da podignem vinograd. Od njega sam saznao kako je teška zabluda da loza, uz nove sorte i tehnologije, može uspeti samo u brdovitim predelima. „A kako na Azurnoj obali?”, demantovao me je i ubedio, te prvom prilikom došao sa kolegom, analizirao zemljište i napravio mi projekat – dodaje on.
Odabir je ipak diktiralo vetrovito podneblje, te se tako u alkohol pretaču samo traminac i merlo, sorte ranijeg sazrevanja.
– Da imamo kaberne sovinjon i hamburg, pitanje je da li bi opstali pored ozbiljnih problema koje imamo sa čvorcima. Ne diraju nas dok se ne završi setva suncokreta jer imaju šta da jedu, međutim, kako to prestane, jata za 15 minuta opustoše sve, a ne samo što pojedu plodove već i unište grozdove. Osim toga, ovde je izuzetno jaka zemlja, tako da bi duga vegetacija uvela lozu u zimski period – objašnjava.
Mušterijama i njihovim navikama mogao bi se, da ima kada, čuditi do sutra.
– Jednom sam primio narudžbinu od pet litara bermeta. Na pitanje u koju svrhu, misleći da sprema svadbu, kaže mi kupac: „Idem kod tasta da koljemo svinje.” „Pa nećete valjda?”, dodajem ja, misleći ne samo na „prigodu” nego i na 17 promila alkohola, koliko ima bermet. Kad mi je rekao: „Mi volimo slatko vino”, sve mi je bilo jasno. Za dva sata evo ga, mrtav pijan, kaže: „Daj još 10 litara.”
Zato je sledeće pitanje bilo šta su, po njemu, osim dodavanja kisele vode, neoprostive greške vinopija.
– Smatrajući da čovek treba da pije ono što mu prija, mislim da se malo preteruje u forsiranju slaganja vina sa hranom. Kažu da je zbog toga u svetu najviša potrošnja rozea, jer se sa njime ne može pogrešiti među „noblesom”. S druge strane, bilo gde u svetu gde se ceni vino, normalno je u ponudi imati sorte karakteristične za regiju koju ste posetili, posebno ako je čuvena po tome, a kod nas sam se više puta razočarao – priznaje Stamenković, dodajući da je nedavno u prokupačkom restoranu na obali Toplice mogao degustirati jedino „plantaže”.
Slađana Milačić
Projekat „Pećinci u objektivu” realizuje DVP Produkcija, a sufinansira Opština Pećinci. Stavovi u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
