Tvoja reč - Todor Bokan (21): Najjači je osećaj dan nakon seta

Kako smatra, da bi neko postao snimatelj, ne mora da se rodi sa tim, ali mora na vreme da otkrije da ga to zanima i da voli. Jer, kako smo saznali iz razgovora sa Todorom, ovaj posao nije nimalo lak - kako fizički, tako i psihički. Snimatelj mora da ima smisla za likovnu estetiku, spremnost da neprestano radi od jutra do mraka, ali i da ne bude kočnica čitavoj produkciji.

- Upisao sam kameru zato što je bilo teško upasti na FTN - veseo je naš sagovornik. - Šalim se... Nemam pojma, to mi se javilo pred kraj srednje škole, kad tražiš koji ćeš fakultet, a stalno sam bežao na neke tehnološke, hoću li fiziku il’ FTN, dok nisam skontao da već radim ono što volim, jer sam bio na nekoliko srednjoškolskih setova i shvatio sam da mi se to sviđa. Radio sam neke srednjoškolske filmove, bezveze, lonj budget prodaction, što se kaže.

Ništa nije bezveze, vidiš dokle te je dovelo.

- Ja se nadam. Tako da, svidelo mi se i odlučio sam time da se bavim i – here I am now.

Kakvi su ti utisci?

- Jako sam zadovoljan. Faks je super, ljudi koje sam upoznao su fantastični, društvo je dobro, fino je biti okružen istomišljenicima i ljudima koji su voljni da rade, napreduju, prave nešto. Imam i mnogo prilika da napredujem profesionalno, a imamo i milion nekih setova na kojima možemo odmah sticati praktično znanje.

Šta ti je najveći utisak od celokupnog iskustva koje si dosad stekao?

- Najjača emocija koju osetim jeste kad se završi snimajući dan. Na primer, nedavno sam radio na jednom studijskom filmu od kolege sa treće godine, pa kad radiš 17 sati bez prestanka, probiješ tri faze umora i kad se izmoriš do kraja, sve završiš i skontaš šta si uradio, sedneš kod kuće i kažeš: „Vau, danas sam imao fantastično produktivan dan u kom sam imao priliku da tehnički dosta radim, da napredujem, pokupim znanje sa svih strana, stvorio sam nešto lepo, upoznao neke nove divne ljude.” To mi je nešto najjače - dan nakon seta.

Da li te sve to motiviše da i sam kreneš da radiš neke svoje projekte?

- Da, definitivno. Teško je da te ne motiviše kad si okrenut takvim ljudima. Ima tu i malo takmičarskog duha, kad vidiš da kolege nešto dobro rade, pa onda i ti hoćeš da napraviš nešto dobro. Što se mojih projekata tiče, napravio sam nekoliko kratkih filmova, a najviše sam radio muzičke spotove. Imam dosta prijatelja muzičara, čiju muziku i slušam, onda je to spoj ugodnog i korisnog, gde sam zaradio i neku kintu, a imao sam priliku da glumim i režisera i snimatelja i šta ja znam, da se pravim veliki.

Rekao si da si 17 sati radio, umoriš se, a mislim da se uvek nekako stiče utisak da se snimatelji najmanje na tim setovima umore. Šta je toliko naporno?

- Konkretno, na tom filmu na kom sam radio 17 sati, bio sam u sektoru rasvete, nisam bio za kamerom. Najnaporniji je taj dug vremenski period koji radiš. Dosta ima i fizičkog rada. Imaš rasvetno telo od 15 kila i treba 15 puta u sat vremena da ga premestiš s mesta na mesto, trči, spoj kablove, nemam pojma... Pa, ako si u sektoru kamere, konstatno je premeštaš, spakuješ, raspakuješ. Malo se razlikuje postavka filmske i televizijske kamere, gde je ova druga dosta jednostavnija i manja, pa možda ne izgleda toliko zahtevno, ali na filmu imaš još 500 nekih yiyamiya na kameri. Ako si za samom kamerom, onda nije fizički toliko zahtevno, ali se od tebe očekuje da briljiraš u tom kreativnom delu, da ispoštuješ svaki pokret kamere. A ja nisam nešto fizički aktivan, pa mi je malo zamorno.

Koliko je odgovoran posao? Jer, sve ono što se desi ispred kamere, a ti to ne snimiš kako treba, ceo posao je propao?

- Toliko je odgovoran da u svetskim i evropskim produkcijama, makar sam tako čuo od ljudi koji rade tamo, dovoljne su dve greške da dobiješ otkaz. Ali je zato posao jako dobro plaćen. Nedavno sam bio na kursu prvog asistenta kamere, koji je čisto tehničar. Ako promašiš fokus dok igra kadar, Džoni Dep neće tri puta ponavljati taj kadar. To je zahtevno. A i radiš jako jako skupom opremom, jedna ogrebotina na objektivu te može koštati naredne tri plate. Jako je velika odgovornost, što se najviše vidi u tim momentima kad je deseti-dvanaesti sat snimanja, a ti i dalje ne smeš da pogrešiš nijednom, jer se čitava produkcija zaustavlja zbog tvoje greške i čitava priča kreće iz početka.

Koliko je to opterećujuće? Moraš svoj organizam da siliš i istreniraš da budeš odmoran i skoncentrisan u svakom trenutku.

Jako je stresno! Nikad nisam imao priliku da radim na nekom većem setu gde je tolika odgovornost na meni, ali moje kolege jesu i kažu da je jako stresno. Osede ljudi do 40. godine.

Da li postoje neka filmska ostvarenja koja ti se dopadaju baš zbog kadriranja? I da li imaš taj momenat da, dok gledaš filmove i serije, toliko obraćaš pažnju na kameru da i ne pratiš radnju?

- To je snimateljska kletva, što ne možeš da uživaš ni u jednom filmu u potpunosti. Ako je dobar film, ako je dobra priča, dobra gluma, dobra režija, ne primetiš takve stvari, jer te film uvuče i apsolutno si prisutan. A ako negde priča malo zakržlja pa počneš primećivati te stvari, onda već ne valja. Ja sam se borio sa tim kad sam se upisao na faks, kad su nas učili da primećujemo te stvari, teško da pogledaš neki film a da se ne izgubiš svakih pet minuta u analizi. Ali, to je i lepota tog posla, što možeš da vidiš sve te stvari i što na takvom primeru možeš da učiš. A filmsko ostvarenje koje bih izdvojio kao neko koje ima predivnu fotografiju jeste od Tarantina „Omražena osmorka”, koji ima fantastično odrađenu fotografiju, vanvremenski. Sve zavisi ko šta voli. Pored toga, možda je najbolji snimatelj od novije škole Emanuel Lubecki koji je radio „Povratnika”, „Gravitaciju”, „Čoveka pticu“ i slične filmove, za šta je, čini mi se, dobio tri Oskara zaredom za fotografiju.

Kako vidiš svoju budućnost?

- Za početak mi je plan, kad završim akademiju, da pokucam na vrata filmske industirje i kažem: „Ćao, ja sam Todor, ja bih da radim!” Voleo bih da ostanem u tome, to mi je primarni cilj. Prvo, jer je dobro plaćeno, baš se lepo živi od toga, a drugo jer je odlična prilika da se mnogo radi, upoznaješ mnogo ljudi, imaš priliku da napreduješ u svakom aspektu. A u jednom momentu svog života, kad skupim dovoljno para, planiram da „odlepim” za Španiju i tamo upišem master iz režije. To mi je kao long term, malo plan, malo san, nešto između.

Lea Radlovački