Твоја реч - Тодор Бокан (21): Најјачи је осећај дан након сета

Како сматра, да би неко постао сниматељ, не мора да се роди са тим, али мора на време да открије да га то занима и да воли. Јер, како смо сазнали из разговора са Тодором, овај посао није нимало лак - како физички, тако и психички. Сниматељ мора да има смисла за ликовну естетику, спремност да непрестано ради од јутра до мрака, али и да не буде кочница читавој продукцији.

- Уписао сам камеру зато што је било тешко упасти на ФТН - весео је наш саговорник. - Шалим се... Немам појма, то ми се јавило пред крај средње школе, кад тражиш који ћеш факултет, а стално сам бежао на неке технолошке, хоћу ли физику ил’ ФТН, док нисам сконтао да већ радим оно што волим, јер сам био на неколико средњошколских сетова и схватио сам да ми се то свиђа. Радио сам неке средњошколске филмове, безвезе, лоњ будгет продацтион, што се каже.

Ништа није безвезе, видиш докле те је довело.

- Ја се надам. Тако да, свидело ми се и одлучио сам тиме да се бавим и – хере И ам now.

Какви су ти утисци?

- Јако сам задовољан. Факс је супер, људи које сам упознао су фантастични, друштво је добро, фино је бити окружен истомишљеницима и људима који су вољни да раде, напредују, праве нешто. Имам и много прилика да напредујем професионално, а имамо и милион неких сетова на којима можемо одмах стицати практично знање.

Шта ти је највећи утисак од целокупног искуства које си досад стекао?

- Најјача емоција коју осетим јесте кад се заврши снимајући дан. На пример, недавно сам радио на једном студијском филму од колеге са треће године, па кад радиш 17 сати без престанка, пробијеш три фазе умора и кад се измориш до краја, све завршиш и сконташ шта си урадио, седнеш код куће и кажеш: „Вау, данас сам имао фантастично продуктиван дан у ком сам имао прилику да технички доста радим, да напредујем, покупим знање са свих страна, створио сам нешто лепо, упознао неке нове дивне људе.” То ми је нешто најјаче - дан након сета.

Да ли те све то мотивише да и сам кренеш да радиш неке своје пројекте?

- Да, дефинитивно. Тешко је да те не мотивише кад си окренут таквим људима. Има ту и мало такмичарског духа, кад видиш да колеге нешто добро раде, па онда и ти хоћеш да направиш нешто добро. Што се мојих пројеката тиче, направио сам неколико кратких филмова, а највише сам радио музичке спотове. Имам доста пријатеља музичара, чију музику и слушам, онда је то спој угодног и корисног, где сам зарадио и неку кинту, а имао сам прилику да глумим и режисера и сниматеља и шта ја знам, да се правим велики.

Рекао си да си 17 сати радио, умориш се, а мислим да се увек некако стиче утисак да се сниматељи најмање на тим сетовима уморе. Шта је толико напорно?

- Конкретно, на том филму на ком сам радио 17 сати, био сам у сектору расвете, нисам био за камером. Најнапорнији је тај дуг временски период који радиш. Доста има и физичког рада. Имаш расветно тело од 15 кила и треба 15 пута у сат времена да га преместиш с места на место, трчи, спој каблове, немам појма... Па, ако си у сектору камере, констатно је премешташ, спакујеш, распакујеш. Мало се разликује поставка филмске и телевизијске камере, где је ова друга доста једноставнија и мања, па можда не изгледа толико захтевно, али на филму имаш још 500 неких yiyamiya на камери. Ако си за самом камером, онда није физички толико захтевно, али се од тебе очекује да бриљираш у том креативном делу, да испоштујеш сваки покрет камере. А ја нисам нешто физички активан, па ми је мало заморно.

Колико је одговоран посао? Јер, све оно што се деси испред камере, а ти то не снимиш како треба, цео посао је пропао?

- Толико је одговоран да у светским и европским продукцијама, макар сам тако чуо од људи који раде тамо, довољне су две грешке да добијеш отказ. Али је зато посао јако добро плаћен. Недавно сам био на курсу првог асистента камере, који је чисто техничар. Ако промашиш фокус док игра кадар, Џони Деп неће три пута понављати тај кадар. То је захтевно. А и радиш јако јако скупом опремом, једна огреботина на објективу те може коштати наредне три плате. Јако је велика одговорност, што се највише види у тим моментима кад је десети-дванаести сат снимања, а ти и даље не смеш да погрешиш ниједном, јер се читава продукција зауставља због твоје грешке и читава прича креће из почетка.

Колико је то оптерећујуће? Мораш свој организам да силиш и истренираш да будеш одморан и сконцентрисан у сваком тренутку.

Јако је стресно! Никад нисам имао прилику да радим на неком већем сету где је толика одговорност на мени, али моје колеге јесу и кажу да је јако стресно. Оседе људи до 40. године.

Да ли постоје нека филмска остварења која ти се допадају баш због кадрирања? И да ли имаш тај моменат да, док гледаш филмове и серије, толико обраћаш пажњу на камеру да и не пратиш радњу?

- То је сниматељска клетва, што не можеш да уживаш ни у једном филму у потпуности. Ако је добар филм, ако је добра прича, добра глума, добра режија, не приметиш такве ствари, јер те филм увуче и апсолутно си присутан. А ако негде прича мало закржља па почнеш примећивати те ствари, онда већ не ваља. Ја сам се борио са тим кад сам се уписао на факс, кад су нас учили да примећујемо те ствари, тешко да погледаш неки филм а да се не изгубиш сваких пет минута у анализи. Али, то је и лепота тог посла, што можеш да видиш све те ствари и што на таквом примеру можеш да учиш. А филмско остварење које бих издвојио као неко које има предивну фотографију јесте од Тарантина „Омражена осморка”, који има фантастично одрађену фотографију, ванвременски. Све зависи ко шта воли. Поред тога, можда је најбољи сниматељ од новије школе Емануел Лубецки који је радио „Повратника”, „Гравитацију”, „Човека птицу“ и сличне филмове, за шта је, чини ми се, добио три Оскара заредом за фотографију.

Како видиш своју будућност?

- За почетак ми је план, кад завршим академију, да покуцам на врата филмске индустирје и кажем: „Ћао, ја сам Тодор, ја бих да радим!” Волео бих да останем у томе, то ми је примарни циљ. Прво, јер је добро плаћено, баш се лепо живи од тога, а друго јер је одлична прилика да се много ради, упознајеш много људи, имаш прилику да напредујеш у сваком аспекту. А у једном моменту свог живота, кад скупим довољно пара, планирам да „одлепим” за Шпанију и тамо упишем мастер из режије. То ми је као лонг терм, мало план, мало сан, нешто између.

Леа Радловачки