Tvoja reč, Nikola Pavlović (26): Najviše nedostaju nove ideje
Kako izgleda filmski set, šta se sve krije iza „kulisa”, iliti sekvenca, koliko je jednostavno ili komplikovano oragnizovati i uskladiti snimanja i mnoštvo ljudi sa glavnom idejom... sve to je deo sveta filmske industrije čiji je predstavnik naš ovonedeljni sagvoornik, producent u novosadskoj produkcijskoj kompaniji „888Films” Nikola Pavlović (26), koji je rodom iz Kruševca.
Diplomirao je novinarstvo na F@M-u, a trenutno završava master studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Njegov put do posla nije bio jednostavan, mada se čini kao da je mogao da bude... Ali, tražeći svoju strast, podrazumevalo je određena lutanja kroz život, što se na kraju isplatilo i dovelo do toga da Nikola uskoro krene sa realizacijom svog prvog producentskog projekta. Osim svega navedenog, autor je kratkih filmskih recenzija na svom Instagram profilu @filmski.prikazi, dok piše i kolumne za portal pokreni.rs.
- Nakon srednje škole sam upisao srpski jezik i književnost, dve godine, ali nije išlo, trebalo mu je nešto dinamičnije, pa sam našao F@M gde sam imao televizijsko novinarstvo, video produkciju, teoriju i tehnologiju filma što mi je glavno. Diplomirao sam 2019. s temom „Američki gangsterski filmovi devedesetih godina”. Potom sam upisao master i sad radim temu „Totalitaristički diskurs u ekranizvanim dramama Dušana Kovačevića”.
I, koje ćeš doktorske?
- Uh, pa ne znam, možda isto na FPN-u nešto...
Šta konkretno radiš u „888Films”?
- Kontakte sa sponzorima, opštinama, obezbeđivanje, ketering, kao scenograf, fotograf, sve što zatreba...
Šta ti najviše paše?
- Dobro mi je sve to. Nikad nisam mislio da ću u filmski svet ući kroz formalna vrata, već da će biti nešto kreativnije, mada ima toga i ovde u produkciji, naravno. Ono što je dobro, imam mogućnost da realizujem svoje projekte ukoliko imam svoj scenario, mogu da budem reditelj, glumac, šta god...
Kako izgleda filmska industrija iznutra? Mi imamo priliku da vidimo samo finalni proizvod i on nam se dopadne ili ne... Ali, šta se sve nalazi iza kulisa?
- Izuzetno je komplikovano, a ono što je mene izuzetno iznenadilo, naročito u producentskom delu, jeste da sam očekivao da je lakše. Zapravo, bez producenta nema ni filma, jer da bi se reditelj skroz posvetio saradnji sa glumcima, radu na scenraiju, njemu treba neko ko će da mu obezbedi sve što mu treba, agregat, ukoliko jedan crkne u šumi, da ne mora on da misli o tome. Recimo, kod nas sve više zaživljava, a u Americi je aktuelno, a to je da prvo treba da ide producent a onda reditelj. Kod nas je i dalje u hijerarhiji reditelj iznad producenta, mada se to popravlja.
Kad gledam neke filmove, ne želim da razmišljam o tome kako su neke scene snimane, koliko tu ima tehnologije i slično, da mi ne kvari utisak. Koliko tebi, koji si u svemu tome intenzivno, umanji doživljaj kao gledaocu? Da li sve filmove posmatraš kroz prizmu nekog ko je baš u svetu snimanja?
- Da, to stvara jedan problem, jer se toliko navikneš na kritiku, pa posmatraš svaki detalj... Pa sve počne da mi smeta. Ipak, postoje situacije kad s razumevanjem gledam na neke nedostatke. Po meni, scenario je ono što najviše manjka u srpskoj kinematografiji i kad bismo toga imali više, više bi se i glumci i reditelji sa tim saživeli. Ali, svakako postoji jedan pozitivan trend i po tom pitanju, kao što ima pozitivan trend i kada je reč o geografskom izmeštanju radnje iz urbanih sredina u ruralne, negde od sredine 2000.
Kad pričamo o relaciji između publike i vas iz filmske industrije, koliko vam se želje i realizacija poklapaju sa očekivanjima i potrebama, kako vašim, tako i ciljne grupe? Za čim ljudi najviše žude?
- Što se tiče dokumentaraca, to su u glavnom aktuelnosti, društveno-političke, kao i oni univerzalni koji su uvek dobrodošli, poput dokumentaraca o hrani, biljkama i slično, to su formati koji su uvek aktuelni i uvek može nešto novo da se nađe ili napravi nov pristup. A što se tiče igranog, film je i dalje mlada umetnost. Uvek može da se nađe odgovarajući pistup, ali sve zavisi od reditelja, najviše scenarija, a publika će se uvek naći.
Šta sve može da ograničava napredak filma?
- Mislim da, mada smo manje-više to doba prošli, ali cenzura... Mada, na našem filmu je ne vidim toliko. Kod nas najviše fali novih ideja.
Znači, tehnološki smo potpuno spremni i sposobni za sve trendove i izazove?
- Mnogo smo bolji nego ranije. Budžet takođe ume da bude problem. Ali, da, da kažem da najviše nedostaju ideje i za neke stvari budžet.
Koliko se kvalitet filma vremenom promenio?
- Kad se gledaju kamere, vidi se razlika zbog rezolucija, ali se vidi i po kadriranju, šta kamera „hvata”. Sve je do tehnike koja se usavršava, kao i onih koji rukuju tom tehnikom, pa se takođe usavršavaju.
Kažu da su glumci i novinari najsujetniji... Koji su „gori”, ako smeš da kažeš? S kim je teže sarađivati?
- Smem, mada nisam imao toliko interakcije s glumcima, mislim, nismo imali neka veća druženja pa da sam mogao da osetim tako neki momenat. Ali, hajde da kažem da, budući da mi je novinarstvo struka, da u okviru toga ima češće takvih situacija... I češće to vidim na tuđim primerima.
A i glumci mogu da odglume, da isfoliraju da nisu sujetni...
- Mogu, da... Glumci imaju neposredniji pristup, dok novinari pristupaju svemu s nekom zadrškom, opet, naravno, ne svi...
Koji film bi nam preporučio da pogledamo?
- Svi filmovi Tarantina, a ovako nešto specifično, neka bude „Životi drugih” („Life of others” iz 2006) koji sam nazvao nemačkom verzijom „Profesionalca” Dušana Kovačevića. Dakle, reč je o umetniku disidentu kog prate tajne službe Istočne Nemačke. Eto, taj film može biti zanimljiv zbog paralele s našim „Profesionalcem”, ali nije isti kraj, nisu ni ista sva dešavanja.
A nešto od novijeg?
- Recimo, domaću seriju „Porodica” koja se emitovala na RTS-u, jer se tu prvi put vide neki kadrovi kod nas, na „srpskom jeziku”, vidi se inovativnost, čak i u metaforičkim scenama.
Lea Radlovački
