IZA IZLOGA Gde se u umetnosti denula fikcija, a gde umetnička sloboda?

“Radimo na nečemu!”, poručuje Dženi na svom Instagram profilu u potpisu slike s kolegama iz serije, ne otkrivajući pritom da li je u pitanju nastavak ili neki sasvim novi sitkom. A dok čekam (ne dišem) da nam “prijateljica Rejčel” otkrije na čemu tačno radi ekipa, da budem iskrena pomalo se i pribojavam da bi to mogao da bude nastavak omiljenog mi (ipak nešto manje od najdražih avantura “Vila i Grejs”) sitkoma iz devedesetih. Ne samo zbog toga što su “rijunijoni” najčešće puno gori od prvenca; to bi u čitavoj priči još mogao da bude najmanji “stvar ukusa” problem, već zbog nečega puno ozbiljnijeg, da ne kažem opasnijeg…

Ne znam da li u sklopu obeležavanja četvrt veka od emitovanja prve pilot epizode 22. septembra ’94, tek Netfliks je pre par meseci došao na ideju da bi bilo sjajno one nešto starije podsetiti, a ove mlađe upoznati s avanturama Fibi, Monike, Rosa, Džoa, Rejčel i Čendlera. Računali su, valjda, da je ova serija takav zicer da nema šanse da im gledanost ne skoči bar 200 posto. Međutim, dočekalo ih je prilično neprijatno iznenađenje. Ne od „starije mase“, naravno, već od „nekih  novih klinaca“, kojima se već posle desetak minuta gledanja prve epizode čitav koncept i ideja nisu dopali. Odmah su se uzbunili (na društvenim mrežama, kako to obično i rade), a pritužbe su se ticale „promovisanja homofobije, seksizma, mizoginije, transfobije i bodišejmiga – izazivanja osećaja stida kod osobe zbog njenog fizičkpog izgleda)“. Kako su pojasnili, lepi Džoi žene tretira kao seksualne objekte, Ros nedopustivo maltretira sina koga više zanimaju barbike nego automobičići, dok su šale na račun Monikine težine „opasne za žene s manjkom samopuzdanja“. Šta „novi svet“ misli o činjenici da su svih šest prijatelja belci iz srednje klase i heteroseksualci, nema potrebe ni govoriti... Mislim, to ih je baš onako razgnevilo.

Priznajem, kad sam pročitala samo deo svih tih komentara, ideja o nastavku „Prijatelja“, verovatno šarenih poput reklame za „Beneton“ i friendly na sve na fondovima nabildovane teme, nije mi bila nimalo privlačna. Neka ih tamo „zatvorenih“ u vremenu u kom je za dobar scenario bio važan zaplet, a ne politička korektnost, koja sve jače i nemilosrdnije cenzuriše svaku najavu sukoba, drugačijeg mišljenja, provokacije... Dozvoljeni su tek u „komesarijatu“ atestirani stavovi... Ni ne pokušavam da zamislim kako, recimo, na savremene puritance deluju replike Klinta Istvuda ili humor ne tako davno omiljenog mi advokata Ali Mekbil koju je sjajno odigrala Kalista Flokhart...

Što se kreativaca iz Holivuda koji su u hiper-aktivnom biznisu, sve češće pomišljam kako većina njih zapravo sve vreme (ponovo, ponovo i ponovo!) snima jedan te isti film. Šesnaesta franšiza, osmi nastavak, peti rimejk... Tako otprilike poslednjih godina izgledaju najave filmskih premijera, a slična je sudbina snašla i ostatak umetničkog nastojanja da se nešto kaže i poruči. Uostalom, nisu neki od najpoznatijih svetskih komičara tek onako zaćutali. Ništa smešno nije... 

Neretko pomislim kako se kompletna kulturna scena svela na recikliranje „društveno prihvatljivih“, uljudnih i finih sadržaja koji nikoga ne vređaju, niti uznemiravaju i koji, što je najvažnije, ne greše... A sve i da u stvarnom životu svi jesmo tako besprekorno „naparfimisani“, empatični, solidarni i fleksibilni (što nismo), gde se u umetnosti denula fikcija i gde nestade umetnička sloboda? Što se, pak, sveprisutnog straha od greške tiče, tek podsećanje da nam bez lutanja i mutacija (pre)ostaje jedino da se „odobreno“ bezidejni i svakako bezgrešni iz dan u dan brčkamo u toj jednoj te istoj močvarici... 

         Jasna Budimirović