IZA IZLOGA Ni empatije nit simpatije

U prevodu, još jedna moderna bajka o tome kako smo svi divni, zdravi i na „pravoj“ strani, a pride još i zabrinuti za dobrobit kako čoveka, tako i čitave planete... Aha, baš kao što su i svi prirodno lepi na slikama postavljenim na društvenim mrežama. Možda u priči; u stvarnosti je ta slika uglavnom manje prijatna i doterana.

Evo, recimo, kad smo već kod lepote i ulepšavanja, malo je „svetlucavih“ dama spremnih da se odreknu omiljenih im „šajnera“. Za one koji ne znaju o čemu se radi, napomena da je reč o jednom od ženama posebno dragih dekorativnih pomagala; „glossy“, svetlucavom efektu, kojim se (strateški doziranom najčešće u rumenilima i senkama, a potom i u ostatku kozmetike) naglašava ono najlepše na licu. Drugim rečima, ono što je za izlog. S druge strane, iza izloga, teško da iko mari za to odakle ta „organik“ svetlucavost, odnosno, kako je kozmetičke kuće obezbeđuju. Koga briga za taj nevažni detalj, važno da je dama, pa još i potrošač, zadovoljna. Te manje lepe „sitnice i nebitnosti“ i onako nisu naša odgovornost sve dok o njima nemamo pojma. A priča koju većina iz krajnje pragmatičnog razloga zaobilazi je sve samo ne svetlucava; dovoljno grozna da do kraja života sve žene ovog sveta (ili bar one koje za sebe vole da kažu da su pune saosećanja) postanu zagovornice već pomalo zaboravljenog prirodnog „luka“. Da više nikad ne uzmu ni četkicu za šminkanje u ruke. Nikad ili bar dok vodeći svetski kozmetičari ne pronađu neki manje strašan način na koji će obezbediti za šajnere neophodan mineral – „majku“, na engleskom „mica“, zakopan u rudnicima u Indiji.

Za one koji bi ovde prekunili s čitanjem, bila bi to još jedna ne baš lepa, ali zato profitabilna priča iz oblasti globalne ekonomije; na jednoj strani sveta logistika i pamet, a na drugoj resursi i jeftina radna snaga. Ali, postoji i nastavak i to - neprijatan. Taj silikatni mineral za ulepšavanje iz kopova po Indiji vade dečica predškolskog uzrasta i to (odgovarajući alat bi pokvario pozitivne bilanse kompanija) golim rukama.

Mnogi od njih rade i teško povređeni, a iz potresnih svedočenja nekih od njih (dostupno na Jutjubu) se može čuti i da su neretko svedoci užasa u kojem dete pored njih nastrada usled obrušavanja zidova rudnika. Jedna je devojčica tako ispričala kako je drugaru koji je radio pored nje kamen prepolovio glavu, a ona je nastavila da kopa... Da, potresno je. Toliko strašno da je za većinu lepih i doteranih dama, koliko god brižne i empatične bile, opcija „nepoznata mračna tajna“ mnogo prihvatljivija od istine...

A za one koji će sad mudro prokomentarisati „pa, to je u Indiji; ko još ima vremena da se bavi njihovim problemima, imamo mi svojih i previše“, evo i nekoliko primera s domaćeg terena. Otuđenost i samoživost nisu (kako bi preživeli u ovim surovim uslovima) prigrlili samo stariji – kolega ostao bez posla (dobro je nisam ja), komšija nema za račune (moram da zamenim ovu „matoru“ ugaonu garnituru, a treba mi i novi televizor), poznanik se ozbiljno razboleo (pa i nije baš vodio računa o zdravlju)..., već nažalost i one znatno mlađe, koji čini se sve ranije postaju neverovatni vešti u predatorskim kombinatorikama i računicama...  

Sedim pre neki dan u poslastičarnici, „kradem“ poslednje Miholjsko sunce i „predem“ od miline uz kuglu sladoleda od maline. Plan je bio da onako „zujkam“ nekih pola sata, bez i primisli na pameti, ali... Prvo mi je za oko zapalo da devojke i momci idu uglavnom u čoporima, nekoj vrsti bojeve formacije. One „naoružane“ nalepljenim trepavicama, ispeglanim kosama i iscrtanim obrvama odmeravaju „protivnika“ – čopore momaka koji odgovarajućim stajlingom i najnovijim geyetima „obećavaju“.

Malo je tu (ako je uopšte i ima) nekih emocija; više se radi o nekoj vrsti procentualnog prepoznavanja koje se očigledno sjajno trenira po svim tim tržnim centrima u kojima deca sve češće odrastaju i vaspitavaju se. Kada je o empatiji prema slabijem – u ovom slučaju devojkama i momcima koji nisu adekvatno „stajlingovani“ – reč, najbolja ilustracija je podatak da je jedna moja poznanica baš iz tih „modnih“ razloga ćerku morala da prebaci u drugu, manje „fešn“, školu. Prethodno je to siroto dete svakodnevno u školi bilo predmet sprdnje i prezira od strane svojih školskih „jačih i uspešnijih“ drugarica koje većinu potrebnih stvari za školu kupuju (a gde drugde) u inostranstvu. Takve, slabe i nespremne za život u doba Instagrama, lako je prepoznati i na ulici. To su vam najčešće oni „bez pratnje“, bez svog tog glamura i „vidi me kako sam uspeo/la“ fascinatora. Hodaju ulicom skroz „obični“, u nebrendiranim farmericama, pamučnim majicama i patikama, bez glamur prašine i nevidljivi za pripadnike glamur grupe gotovo koliko i stariji sugrađani.

Ne vidim, ne znam, pa logično i ne odgovaram, moto je modernih empatičara, sposobnih da saosećaju još samo sa sobom, to jest, sa svojim mukicama i problemima.

Jasna Budimirović