IZA IZLOGA Novi mi, za novo vreme
Prehladila sam se, „naladila“ baš onako ozbiljno.
Logika (a samim tim i nauka) za to moje stanje bi imale adekvatno&prigodno objašnjenje – oslabio mi je imunitet, jer nisam na vreme pojačala dozu vitamina Ce i De, nisam dovoljno spavala, opet sam dozvolila da me iznerviraju neke nebitne stvari, nisam na vreme „aktivirala“ jorgan, već sam se junačila pod ćebencotom, a mraz udario svakog jutra... Ruku na srce, nisam se ni blagovremeno prebacila na zimski odeljak u garderoberu, onako sam se duže nego što je predviđeno šetkala u dragim mi letnjim krpicama, a i režim ishrane nisam prilagodila godišnjem dobu. Grickala sam te neke salatice, prazne ugljene hidrate i voćkice, zaboravljajući da bez šunke i slanine nema imuniteta. Dok sam shvatila šta se dešava, već je bilo kasno. Virus me je napao sa svih strana; dišem kako stignem - malo na jednu, malo na drugu nozdrvu, a onda u finalu jedva nekako zevam na usta; gledam kroz suznu izmaglicu, kašljem nežno kao vikinzi i gutam na kašičicu. Nije da se žalim, ali stvarno je neprijatno. A i ne izgleda baš lepo; s vetrovitom frizurom, otečena i izbečena jedva nekako uspem da izguram dan, a da ništa ozbiljno ne „pokvarim“...
Moja je krivica, naravno. Ko mi je kriv kad nisam pazila na svoje zdravlje, baš kao što ništa nisam naučila iz prethodnih iskustava. Nije baš da mi se prvi put u životu dešava da naglo zahladi. Neće biti ni da sam premijerno bila izložena temperaturnim promenama na svakih dva sata... Sve je to već bilo i sve sam to onako na nogama „preležala“. Ako je po onoj da čovek najbolje uči na sopstvenim greškama, trebalo bi da sam davnih dana naučila lekciju. Da, kao sav pametan svet, i ja na vreme krenem s pojačanim unosom vitamina i da čuvam svoj imunitet; da se prema svom zdravlju odnosim zrelo i odgovorno. U krajnjem slučaju (to kod mene uvek „upali“ kao motiv) uštedela bih na medikamentima i svoj toj papirnoj galanteriji, koju ovih dana onako nemilice trošim. Ali, ne vredi. Iz nekog razloga se opirem i yaba sva razmišljanja i nerviranja zbog toga što sam već pola šume posekla ne bih li nos konačno istresla... Ne vredi ni što, kao neko ko uživa u hrani, ovih dana jedem na silu, jer ništa nema ukus i sve mi je bljutavo.
S prehladom ću u nekom trenutku i izaći na kraj (kažu da obično prolazi za sedam dana), ali s tim nečim „drugim“, tom nekom mnogo ozbiljnijom „boljkom“, izgleda da nema šanse. Ili je to moje „stanje“ (nazovimo ga tako) neizlečivo ili, pak, meni suštinski ne pada na pamet da ga menjam. I – eto nas. Stigosmo nekako do suštine; do uzroka većine mojih zdravstvenih (ali i ostalih) problema. Do, rekli bi medicinari, moje hronične alergije ili averzije (kako vam draže) prema promenama. Ne volim ih i tačka. Zapravo, ne kapiram baš najbolje svu tu frku u koju ljudi padaju ne bi li se stalno nečemu prilagođavali. Te menja se godišnje doba, te menja se moda, te menjaju se selebritiji, te drugačiji stilovi života i neke nove životne filozofije... Novi „igrači“ i ključni likovi, nove face u društvu, novi sadržaji koje je poželjno lajkovati, nove patike koje se „moraju“ prošetati, novi mobilni aparat koji se mora posedovati, nova „prigodna“ kuća, baš kao i automobil... Nova usta, nove obrve, nova kosa, novi obrazi... A kad se jednom čovek prebaci na sve te novotarije, logično je da slede i novi prijatelji, novi životni partneri, nove karijere. Drugim rečima, novi mi za novo vreme. I tako do novog kruga promena. Bar za one koji pristaju na ovu vrstu ludila.
U tom smislu, biti „slinavko“ jedanput do dva puta godišnja i ne zvuči toliko strašno. Uz pomoć „starih“ prijatelja koji vas i takve paze i vole i „starog“ partnera koji će vam doneti toplu supicu i čaj, nekako se i ta muka preboli. Pritom je svakako manje opasno po organizam od izigravanja neke ratarske kulture koja se, ne bi li preživela, vazda na kolenima prilagođava vremenskim i ostalim uslovima. Dok je nešto - recimo tržište - ne saseče u korenu i ne kaže kako više (koliko god zdrava i napredna bila) nije konkurentna. Prevedeno na običan jezik koji svi razumemo – više nije potrebna. Druge kulture su se, verovatno, bolje prilagođavale i tako preživele još jednu rundu. Baš kao što će i od čoveka koji pristane da se vazda i jedino prilagođava; da sve svoje podredi toj jednoj kontinuiranoj adaptaciji i odbacivanju svega što je do juče bio, neko uvek biti fleksibilniji. A tu se priča, bar do neke nove tržišne korekcije, najčešće završava...
Jasna Budimirović