IZA IZLOGA Treba čuvati i „zalivati” svoje neistomišljenike

Da jednostavno ućutimo. I što bismo uopšte nešto i govorili kad nam „udaranje“ lajkova i „hejtovanja“ po društvenim mrežama mnogo bolje polazi za rukom, nego razgovor koji, s obzirom da zahteva nešto više uloženog napora, svakodnevno postaje sve komplikovaniji format. A za komplikovano, to jest, za ono što nije jednostavno, većina danas naprosto nema vremena. Imaju ljudi preča posla nego da ulože ne zna se koliki trud ne bi li nešto s nekim iskomunicirali. Big deal! Smajli je, logično, postala prava mera našeg bavljenja problemima (svojih, tuđih, zajedničkih...) i pitanjima koja traže odgovor.

Čitava ta priča s „nepričanjem“ pomalo je, rekla bih, regresivna i ostaje još samo da se utvrdi otkud potreba da pred bezmalo svakom vrstom „razmene mišljenja“ poput malog deteta šmugnemo u tišinu ili neku vrstu sumanutog monologa, koji je odavno iskočio iz „unutrašnjih“ okvira. Razgovor je postao toliki izazov da smo počeli da se sakrivamo iza nekakvih slikovnica i „formatizovanih“, službenik- klijent, razmenjivanja rečenica koje zapravo ništa (osim servisiranja tekućih pitanja) ne znače. Prestali smo da pokušavamo da razumemo jedni druge, da slušamo šta druga strana ima da kaže i, što je još važnije, odustali od verovanja u dobru nameru te druge strane... Sledi pitanje: Kad je drugačije postalo nešto kao „crvena“ zona naših odnosa i veza? Za početak, jedna od retkih nespornih stvari i teza s kojom bi svi mogli da se (za promenu) slože jeste da postoje dve stvarnosti – s jedne strane zajednička/kolektivna, a s druge pojedinačna/individualna. Recimo, u ovom trenutku bi deo te naše obične, a zajedničke stvarnosti (krajnje pojednostavljeno gledano) mogla da bude činjenica da je virus gripa počeo da „udara“ po našem „načetom“ imunitetu i da je s tim u vezi sasvim sigurno porasla prodaja antibiotika, papirnih maramica, čajeva, vitamina... Mogli bismo da se složimo i oko toga da je ovosezonska „napast“ prilično nezgodna i neprijatna; da se dugo leči i da, istovremeno napadajući i pluća i sinuse, veoma iscrpljuje organizam. Lepo smo, dakle, krenuli; čak smo se, eto, u nečemu i složili. I – eto zgodnog momenta za prve šumove.

Na scenu stupaju pojedinačne stvarnosti i intepretacije - u vremenu individualaca važnije (i pametnije) od svega zajedničkog – koje su potpuno „gluve i slepe“ na svaki drugi i drugačiji kontekst i životne okolnosti. Jedni će tako za grip i klimav imunitet prozvati nezdrave navike zaraženog, drugima će i za ovaj problem biti kriva država, dok će treći mudro zaključiti da se ništa od toga ne bi desilo da je „načeti“ letos lepo bio na moru. I tako unedogled kreću smatranja, to jest, pojedinačna tumačenja i udaljavanja od suštine. Pritom svi glasni i sigurni u tu samo svoju istinu. Pa, ajd ti sad razgovaraj o bilo čemu (bio to i grip), a da se začas ne nađeš na ivici, to jest, na korak od sukoba i rasprave kao stopostotne garancije za skori prekid bilo kakve komunikacije. Svi učesnici „zakucani“ na svojim stranama, bez ideje da možda i ne bi bilo tako loše saslušati drugo mišljenje, vrlo brzo će zaćutati i ostati (razočarani i pomalo ogorčeni) u tim svojim skučenim svetovima, bez vrata i prozora...

Ne kažem, nisam se ni ja pametna rodila. U svojoj odvojenoj stvarnosti grčevito sam branila stavove „svojih“ i nervirala se kad bi neko krenuo da mi „objašnjava“, a onda sam se opametila dovoljno da shvatim koliko je dragoceno učiti od drugih, naročito od onih s kojima se ne slažem i čiji se stavovi razlikuju od mojih. Tek malo pristojnosti s obe strane i volje da se sasluša još neko osim onoga što mi sami imamo da kažemo višestruko se isplati. Stoga je čuvati i „zalivati“ svoje neistomišljenike i braniti njihovo pravo na drugačiji stav i pogled na svet nešto kao savet zlata vredan. Neretko su baš oni, takvi drugačiji i donekle nejasni, bolji „kompas“ od svega raspoloživog u „našim“ poznatim i razumljivim stvarnostima.

U suprotnom, ubeđeni kako su senke na vašem zidu sunčeva svetlost, „lajkujte“ i „hejtujte“ koliko vam drago. Za bolje ni niste...

Jasna Budimirović