ИЗА ИЗЛОГА Где се у уметности денула фикција, а где уметничка слобода?

“Радимо на нечему!”, поручује Џени на свом Инстаграм профилу у потпису слике с колегама из серије, не откривајући притом да ли је у питању наставак или неки сасвим нови ситком. А док чекам (не дишем) да нам “пријатељица Рејчел” открије на чему тачно ради екипа, да будем искрена помало се и прибојавам да би то могао да буде наставак омиљеног ми (ипак нешто мање од најдражих авантура “Вила и Грејс”) ситкома из деведесетих. Не само због тога што су “ријунијони” најчешће пуно гори од првенца; то би у читавој причи још могао да буде најмањи “ствар укуса” проблем, већ због нечега пуно озбиљнијег, да не кажем опаснијег…

Не знам да ли у склопу обележавања четврт века од емитовања прве пилот епизоде 22. септембра ’94, тек Нетфликс је пре пар месеци дошао на идеју да би било сјајно оне нешто старије подсетити, а ове млађе упознати с авантурама Фиби, Монике, Роса, Џоа, Рејчел и Чендлера. Рачунали су, ваљда, да је ова серија такав зицер да нема шансе да им гледаност не скочи бар 200 посто. Међутим, дочекало их је прилично непријатно изненађење. Не од „старије масе“, наравно, већ од „неких  нових клинаца“, којима се већ после десетак минута гледања прве епизоде читав концепт и идеја нису допали. Одмах су се узбунили (на друштвеним мрежама, како то обично и раде), а притужбе су се тицале „промовисања хомофобије, сексизма, мизогиније, трансфобије и бодишејмига – изазивања осећаја стида код особе због њеног физичкпог изгледа)“. Како су појаснили, лепи Џои жене третира као сексуалне објекте, Рос недопустиво малтретира сина кога више занимају барбике него аутомобичићи, док су шале на рачун Моникине тежине „опасне за жене с мањком самопуздања“. Шта „нови свет“ мисли о чињеници да су свих шест пријатеља белци из средње класе и хетеросексуалци, нема потребе ни говорити... Мислим, то их је баш онако разгневило.

Признајем, кад сам прочитала само део свих тих коментара, идеја о наставку „Пријатеља“, вероватно шарених попут рекламе за „Бенетон“ и friendly на све на фондовима набилдоване теме, није ми била нимало привлачна. Нека их тамо „затворених“ у времену у ком је за добар сценарио био важан заплет, а не политичка коректност, која све јаче и немилосрдније цензурише сваку најаву сукоба, другачијег мишљења, провокације... Дозвољени су тек у „комесаријату“ атестирани ставови... Ни не покушавам да замислим како, рецимо, на савремене пуританце делују реплике Клинта Иствуда или хумор не тако давно омиљеног ми адвоката Али Мекбил коју је сјајно одиграла Калиста Флокхарт...

Што се креативаца из Холивуда који су у хипер-активном бизнису, све чешће помишљам како већина њих заправо све време (поново, поново и поново!) снима један те исти филм. Шеснаеста франшиза, осми наставак, пети римејк... Тако отприлике последњих година изгледају најаве филмских премијера, а слична је судбина снашла и остатак уметничког настојања да се нешто каже и поручи. Уосталом, нису неки од најпознатијих светских комичара тек онако заћутали. Ништа смешно није... 

Неретко помислим како се комплетна културна сцена свела на рециклирање „друштвено прихватљивих“, уљудних и финих садржаја који никога не вређају, нити узнемиравају и који, што је најважније, не греше... А све и да у стварном животу сви јесмо тако беспрекорно „напарфимисани“, емпатични, солидарни и флексибилни (што нисмо), где се у уметности денула фикција и где нестаде уметничка слобода? Што се, пак, свеприсутног страха од грешке тиче, тек подсећање да нам без лутања и мутација (пре)остаје једино да се „одобрено“ безидејни и свакако безгрешни из дан у дан брчкамо у тој једној те истој мочварици... 

         Јасна Будимировић