ДЕНЕШ ДЕБРЕИ, КОРЕОГРАФ Тело није жица на гитари
Кореограф можда и није права реч која описује оно што ради Денеш Дебреи. Инспирисан традицијом плесне сцене Европе и Јапана, дугогодишњи сарадник Јожефа Нађа у Француској, човек који је установио и сопствену школу покрета, а још предаје и на Академији уметности Нови Сад, много је више од кореографа. Разговор са њим, на пример, вођен је у јулу, на Фестивалу „Хомленд“ Позоришног удружења „Летњи биоскоп“ у Келебији, које води са животном сапутницом Хенријетом Варга. Управо тамо, приказана је и радна верзија филма „Краљ шуме“ Саболча Толнаија, по новели Слободана Тишме, у којем Дебреи игра главну улогу. Без речи, само уз помоћ телесних експресија, показао је колико говор и не мора да буде кључна компонента не само уметничког дела. И кад човек прича са њим, има осећај да се Дебреи не размеће превише речима.
„Немање времена“ тема је вашег фестивала. Колико траје ово време око пројеката „Летњег биоскопа“ и шта се све у току њега мења?
- Од 1986. Иштван Пишта Лалић и ја смо га основали. Кад су били средњошколци Франциа Ђула, Андраш Урбан, Хени Варга, више од њих десет, у Суботици је било позоришно такмичење. Ја сам био у жирију, видео то што су радили, замолио Пишту да покупимо те људе и разговарамо. Одлучили смо се да направимо фестивал и то је трајало седам дана. Сваки дан представе, изложбе, концерти… Перформансе смо радили за јако кратко време, импровизовали. За две-три године смо организовали шест фестивала. Догађаје смо правили у библиотеци, у центру Суботице смо направили пирамиду, зато што су торњеви градске куће димензија Кеопсове, имали смо чуваре храма, на основу текста Петка Војнића Пурчара, сваки дан у подне смо са орекстром позоришта правили промену страже, истраживали смо историју Суботице, сецесије, Нандор Феликс нам је направио хороскоп градске куће који је био нацртан код сунчаног сата испред… Деведесете сам ја отишао, Пишта је отишао… Па знаш, кренула је наша ратна прича, свако је отишао на своју страну. Многи од њих су били у Будимпешти. Кад сам долазио из Француске, налазили смо се у једном стану и радили перформансе у једној кафани. Двехиљадите смо се одлучили да поново почнемо са организацијом перформанса. Мин Танака из Јапана је био први, једна плесачица из Француске, Кристи Коару, Огури из Јапана који сад живи у Лос Анђелесу и Франк фан де Вен. У то време, у Утрехту, срео сам трупу „Форбиден фрутс“, уметнике који су сликари, уметници, свашта нешто. Њих 40 је дошло на Палић, у шуму, прву радионицу коју смо тада организовали у етно-кампу…
Откуд име „Летњи биоскоп“?
- Били смо у Котору на Ју фесту или Шекспир фесту, сад се не сећам. Тамо је на брду изнад било нешто бело, као платно. Није могло ни да се дође до горе, а ми смо се шалили да то мора да је летњи биоскоп. И тако је настало наше име. У „Летњем биоскопу“ можеш да направиш своје пројекције. Прича о Шандору Лифки у Суботици, како су утопили његове филмове у фабрици лепка у Борову, такође су утицале да осмислимо тај двосмислени назив.
Како вам све то изгледа данас?
- Иштван је прошле године отишао, на жалост, али ја сам наставио са том идејом. Сматрам да треба да пренесемо младима неко знање, зато их и позивам овде. А „Хомленд“ је нешто потпуно ново. Стигли смо у почетну ситуацију – немамо никакву подршку осим креативне енергије људи. Само један део Фестивала је подржан из Мађарске, размена Крушче – Келебија, између центра који воде Томи Јанежић и Катја Легин, а Хени и ја овде. С обзиром на то да ове године не можемо да направимо своју представу, одлучили смо се да направимо фестивал. Мени је чак тешко и да изговорим ту реч – фестивал – јер наша кућа је отворена кућа. Радионице су до шест увече, а онда почиње програмски део у оквиру којег једни другима показујемо шта смо урадили. То су све пријатељи који су прихватили да долазе као пријатељи, јер финансијски нема подршке. Време је показало да ако си једном ступио са неким у истински, дубок контакт, онда се то увек на неки начин настави.
То су, дакле, ове године Томи Јанежич, Рита Гоби, класа Јасне Ђуричић, студенти департмана сценског дизајна Факултета техничких наука у Новом Саду… И не само студенти.
- Да, ми смо овај простор направили тако да буде уметничка резиденција, простор за развијање радова. Када сам почео да радим на Академији, мени је било важно да изнајмимо салаш, да се изолујемо од града, да променимо навике, да заживе неки нови односи између нас, неки нови начин живота. Кад си изолован на салашу, престане то да мораш да идеш у радњу, да мораш ово или оно, и онда можеш да концентрисано радиш на размени са људима, на ономе због чега сте заједно. Мени је у томе веома важно време, јер покрет не можеш да радиш без тога. Кад почнеш да радиш на покрету, твоје тело се мења и добија нове информације и те информације промене начин на који функционише твоје тело – како циркулише крв, како функционишу органи, како дишеш, масираш се. Сви грчеви који долазе од стреса полако се ослобађају. Свака телесна контракција носи неки шок и можемо да је имамо годинама. Али, када се ослободимо тога, онда осетимо шта се десило. И то је важно, нарочито сад у ово време како живимо. Носимо доста терета.
Како сте ви то све повезали, отворили себе ка том искуству својеврсне телесне терапије?
- У једном моменту сам био у ситуацији да сам морао то да научим. Звали су ме у једну школу у Француској да држим радионицу, па сам истраживао шта могу ја да дам младима. То је био део пута који сам и пре тога пратио. Пут Мантак Чие, великог тао мајстора. Дуго сам га читао и имао идеју да то знам, али било је веома важно да предајем како покрет може да те чува. Јер ако се не отвори тело, ни ум не може да функционише. Нема циркулације. Ако нема равнотеже између унутрашњих органа, нема ни комуникације, а онда имаш сукоб који доноси болест. Све то зависи само од нас. Тако сам направио свој приватни програм, у Тулузу. Морао сам доста да трагам, да читам, како то све да објасним, па још на француском. Тражио сам одговоре на питања студената и постепено кренуо у све ово. Кад сам срео Мин Танаку, шест, седам године размене са њим ми је било веома важно и све оно што сам радио са Јожефом Нађом. Имали смо времена. Телу треба време да навикне и да прихвати то што добије.
Звучи као читава једна филозофија.
- Све је јако једноставно, само прво треба да прихватимо наше тело. Његову висину, тежину… Свако може да барата са својим телом када га учини својим савезником. Може да плеше, да слуша свој унутрашњи ритам, емоције…
Колико времена треба за то?
- Минимум две недеље. Прво недеља припрема. Нарочито када се ради у природи. Другачији је ваздух, другачија је храна, начин устајања – Хени води људе на излазак сунца и тек после десет сати ујутру проговарамо. После седам дана, човек већ може да осети у себи шта њега интересује. Увек кажем свима да питају себе шта их интересује, јер ово је мој животни пут и није сигурно добар за свакога. Увек треба да преиспитујеш себе да ли ти нешто помаже на твом животном путу.
Колико често радите на томе?
- Студенти долазе на лето и на јесен. Плус организујемо радионице. Кад имамо прилику да позовемо некога са стране, годишње бар једног човека, волимо да дође нека нова информација, нова техника, ново мишљење у вези са нашим радом. Нови људи увек донесу неку нову честицу, нову енергију и креативност. Исто ми је дивно то што се студенти враћају. Не морамо увек правити представу заједно, него приближавати једно другоме процесе. Зато волим да људи дођу на радионицу, јер после могу да покажу шта су добили. Можда то може да буде и за следеће дружење. Да дођу и покажу шта су урадили у међувремену. Шта су његова знања и искуство. Једино тако може да живи овај простор. Ово је први пут да Хени и ја имамо младе који нас подржавају и желе да раде, да немамо само ми сву одговорност, чак да нас понекад изгрде и кажу да идемо даље. Екипа је јако битна.
Ко све воли да прати ваш рад овде у Келебији?
- Дође четрдесетак људи на програме. Ипак смо ми ван града. Понекад организујемо линијске таксисте, али кога интересује, он дође.
Не бих волео да све ово буде веће. Губи се заједничка енергија. Треба свако са сваким да се сретне, да може да се прати, осети, види како се креће. Ја се осећам и одгворним за то, јер наш инструмент је тело и ако се једном направи грешка, то не може да се промени као жица на гитари. Мислим, има сада могућности, хирургије, али то није поента.
Игор Бурић