DENEŠ DEBREI, KOREOGRAF Telo nije žica na gitari
Koreograf možda i nije prava reč koja opisuje ono što radi Deneš Debrei. Inspirisan tradicijom plesne scene Evrope i Japana, dugogodišnji saradnik Jožefa Nađa u Francuskoj, čovek koji je ustanovio i sopstvenu školu pokreta, a još predaje i na Akademiji umetnosti Novi Sad, mnogo je više od koreografa. Razgovor sa njim, na primer, vođen je u julu, na Festivalu „Homlend“ Pozorišnog udruženja „Letnji bioskop“ u Kelebiji, koje vodi sa životnom saputnicom Henrijetom Varga. Upravo tamo, prikazana je i radna verzija filma „Kralj šume“ Sabolča Tolnaija, po noveli Slobodana Tišme, u kojem Debrei igra glavnu ulogu. Bez reči, samo uz pomoć telesnih ekspresija, pokazao je koliko govor i ne mora da bude ključna komponenta ne samo umetničkog dela. I kad čovek priča sa njim, ima osećaj da se Debrei ne razmeće previše rečima.
„Nemanje vremena“ tema je vašeg festivala. Koliko traje ovo vreme oko projekata „Letnjeg bioskopa“ i šta se sve u toku njega menja?
- Od 1986. Ištvan Pišta Lalić i ja smo ga osnovali. Kad su bili srednjoškolci Francia Đula, Andraš Urban, Heni Varga, više od njih deset, u Subotici je bilo pozorišno takmičenje. Ja sam bio u žiriju, video to što su radili, zamolio Pištu da pokupimo te ljude i razgovaramo. Odlučili smo se da napravimo festival i to je trajalo sedam dana. Svaki dan predstave, izložbe, koncerti… Performanse smo radili za jako kratko vreme, improvizovali. Za dve-tri godine smo organizovali šest festivala. Događaje smo pravili u biblioteci, u centru Subotice smo napravili piramidu, zato što su tornjevi gradske kuće dimenzija Keopsove, imali smo čuvare hrama, na osnovu teksta Petka Vojnića Purčara, svaki dan u podne smo sa orekstrom pozorišta pravili promenu straže, istraživali smo istoriju Subotice, secesije, Nandor Feliks nam je napravio horoskop gradske kuće koji je bio nacrtan kod sunčanog sata ispred… Devedesete sam ja otišao, Pišta je otišao… Pa znaš, krenula je naša ratna priča, svako je otišao na svoju stranu. Mnogi od njih su bili u Budimpešti. Kad sam dolazio iz Francuske, nalazili smo se u jednom stanu i radili performanse u jednoj kafani. Dvehiljadite smo se odlučili da ponovo počnemo sa organizacijom performansa. Min Tanaka iz Japana je bio prvi, jedna plesačica iz Francuske, Kristi Koaru, Oguri iz Japana koji sad živi u Los Anđelesu i Frank fan de Ven. U to vreme, u Utrehtu, sreo sam trupu „Forbiden fruts“, umetnike koji su slikari, umetnici, svašta nešto. Njih 40 je došlo na Palić, u šumu, prvu radionicu koju smo tada organizovali u etno-kampu…
Otkud ime „Letnji bioskop“?
- Bili smo u Kotoru na Ju festu ili Šekspir festu, sad se ne sećam. Tamo je na brdu iznad bilo nešto belo, kao platno. Nije moglo ni da se dođe do gore, a mi smo se šalili da to mora da je letnji bioskop. I tako je nastalo naše ime. U „Letnjem bioskopu“ možeš da napraviš svoje projekcije. Priča o Šandoru Lifki u Subotici, kako su utopili njegove filmove u fabrici lepka u Borovu, takođe su uticale da osmislimo taj dvosmisleni naziv.
Kako vam sve to izgleda danas?
- Ištvan je prošle godine otišao, na žalost, ali ja sam nastavio sa tom idejom. Smatram da treba da prenesemo mladima neko znanje, zato ih i pozivam ovde. A „Homlend“ je nešto potpuno novo. Stigli smo u početnu situaciju – nemamo nikakvu podršku osim kreativne energije ljudi. Samo jedan deo Festivala je podržan iz Mađarske, razmena Krušče – Kelebija, između centra koji vode Tomi Janežić i Katja Legin, a Heni i ja ovde. S obzirom na to da ove godine ne možemo da napravimo svoju predstavu, odlučili smo se da napravimo festival. Meni je čak teško i da izgovorim tu reč – festival – jer naša kuća je otvorena kuća. Radionice su do šest uveče, a onda počinje programski deo u okviru kojeg jedni drugima pokazujemo šta smo uradili. To su sve prijatelji koji su prihvatili da dolaze kao prijatelji, jer finansijski nema podrške. Vreme je pokazalo da ako si jednom stupio sa nekim u istinski, dubok kontakt, onda se to uvek na neki način nastavi.
To su, dakle, ove godine Tomi Janežič, Rita Gobi, klasa Jasne Đuričić, studenti departmana scenskog dizajna Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu… I ne samo studenti.
- Da, mi smo ovaj prostor napravili tako da bude umetnička rezidencija, prostor za razvijanje radova. Kada sam počeo da radim na Akademiji, meni je bilo važno da iznajmimo salaš, da se izolujemo od grada, da promenimo navike, da zažive neki novi odnosi između nas, neki novi način života. Kad si izolovan na salašu, prestane to da moraš da ideš u radnju, da moraš ovo ili ono, i onda možeš da koncentrisano radiš na razmeni sa ljudima, na onome zbog čega ste zajedno. Meni je u tome veoma važno vreme, jer pokret ne možeš da radiš bez toga. Kad počneš da radiš na pokretu, tvoje telo se menja i dobija nove informacije i te informacije promene način na koji funkcioniše tvoje telo – kako cirkuliše krv, kako funkcionišu organi, kako dišeš, masiraš se. Svi grčevi koji dolaze od stresa polako se oslobađaju. Svaka telesna kontrakcija nosi neki šok i možemo da je imamo godinama. Ali, kada se oslobodimo toga, onda osetimo šta se desilo. I to je važno, naročito sad u ovo vreme kako živimo. Nosimo dosta tereta.
Kako ste vi to sve povezali, otvorili sebe ka tom iskustvu svojevrsne telesne terapije?
- U jednom momentu sam bio u situaciji da sam morao to da naučim. Zvali su me u jednu školu u Francuskoj da držim radionicu, pa sam istraživao šta mogu ja da dam mladima. To je bio deo puta koji sam i pre toga pratio. Put Mantak Čie, velikog tao majstora. Dugo sam ga čitao i imao ideju da to znam, ali bilo je veoma važno da predajem kako pokret može da te čuva. Jer ako se ne otvori telo, ni um ne može da funkcioniše. Nema cirkulacije. Ako nema ravnoteže između unutrašnjih organa, nema ni komunikacije, a onda imaš sukob koji donosi bolest. Sve to zavisi samo od nas. Tako sam napravio svoj privatni program, u Tuluzu. Morao sam dosta da tragam, da čitam, kako to sve da objasnim, pa još na francuskom. Tražio sam odgovore na pitanja studenata i postepeno krenuo u sve ovo. Kad sam sreo Min Tanaku, šest, sedam godine razmene sa njim mi je bilo veoma važno i sve ono što sam radio sa Jožefom Nađom. Imali smo vremena. Telu treba vreme da navikne i da prihvati to što dobije.
Zvuči kao čitava jedna filozofija.
- Sve je jako jednostavno, samo prvo treba da prihvatimo naše telo. Njegovu visinu, težinu… Svako može da barata sa svojim telom kada ga učini svojim saveznikom. Može da pleše, da sluša svoj unutrašnji ritam, emocije…
Koliko vremena treba za to?
- Minimum dve nedelje. Prvo nedelja priprema. Naročito kada se radi u prirodi. Drugačiji je vazduh, drugačija je hrana, način ustajanja – Heni vodi ljude na izlazak sunca i tek posle deset sati ujutru progovaramo. Posle sedam dana, čovek već može da oseti u sebi šta njega interesuje. Uvek kažem svima da pitaju sebe šta ih interesuje, jer ovo je moj životni put i nije sigurno dobar za svakoga. Uvek treba da preispituješ sebe da li ti nešto pomaže na tvom životnom putu.
Koliko često radite na tome?
- Studenti dolaze na leto i na jesen. Plus organizujemo radionice. Kad imamo priliku da pozovemo nekoga sa strane, godišnje bar jednog čoveka, volimo da dođe neka nova informacija, nova tehnika, novo mišljenje u vezi sa našim radom. Novi ljudi uvek donesu neku novu česticu, novu energiju i kreativnost. Isto mi je divno to što se studenti vraćaju. Ne moramo uvek praviti predstavu zajedno, nego približavati jedno drugome procese. Zato volim da ljudi dođu na radionicu, jer posle mogu da pokažu šta su dobili. Možda to može da bude i za sledeće druženje. Da dođu i pokažu šta su uradili u međuvremenu. Šta su njegova znanja i iskustvo. Jedino tako može da živi ovaj prostor. Ovo je prvi put da Heni i ja imamo mlade koji nas podržavaju i žele da rade, da nemamo samo mi svu odgovornost, čak da nas ponekad izgrde i kažu da idemo dalje. Ekipa je jako bitna.
Ko sve voli da prati vaš rad ovde u Kelebiji?
- Dođe četrdesetak ljudi na programe. Ipak smo mi van grada. Ponekad organizujemo linijske taksiste, ali koga interesuje, on dođe.
Ne bih voleo da sve ovo bude veće. Gubi se zajednička energija. Treba svako sa svakim da se sretne, da može da se prati, oseti, vidi kako se kreće. Ja se osećam i odgvornim za to, jer naš instrument je telo i ako se jednom napravi greška, to ne može da se promeni kao žica na gitari. Mislim, ima sada mogućnosti, hirurgije, ali to nije poenta.
Igor Burić