Радови Цуце Сокић на изложби "Једна сасвим (не)обична српско-француска веза"

Наједанпут они ми машу. Мало дубље су седели за једним столом. Приђем им, а и Олга је с њима. Тада смо се упознале. Толико смо се спријатељиле, да смо и дан-данас велики пријатељи”...

Овим је речима једна од најпризнатијих српских сликарки Љубица Цуца Сокић описала познанство са својом дугогодишњом најбољом пријатељицом Олгом Кешељевић, историчарком уметности и глумицом која ће јој бити омиљени модел и најискренији критичар. У уметничкој колекцији Олге Кешељевић и Марка Барбезаа, која је представљена на актуелној изложби Једна сасвим (не)обична српско-француска веза у Галерији Матице српске, највећи број дела управо припада великанки српског интимизма Цуци Сокић.

Љубица Цуца Сокић рођена је у Битољу почетком децембра 1914. године. Била је ученица чувене Зоре Петровић, Љубе Ивановића, Ивана Радовића и Бете Вукановић. Као и многе уметнике, привукао ју је Париз – град културе и уметности, у који одлази 1936. године да би посећивала Академију Гранд Шомије. У Паризу проводи време са Пеђом Милосављевићем, Бором Барухом и Богданом Шупутом који је на свом платну Кафана у Паризу управо њу насликао као своју партнерку за плес. Одмах поред овог пара пажњу привлачи витка црнокоса девојка – Олга Кешељевић, која ће се у овим предратним годинама зближити са српским сликарима, а са Љубицом Цуцом Сокић ће једно време и становати на Монпарнасу. Ентеријер њиховог стана Цуца ће у неколико наврата насликати на својим платнима представљеним на изложби у Галерији Матице српске (Ентеријер у Паризу и Олга Кешељевић у париском ентеријеру, 1937).

Но, најбројнији су портрети најбоље пријатељице. На једном од њих, Олга Кешељевић на дивану из 1937. године, Цуца свог модела приказује у лежећем положају. Олга је лагано опружена на дивану, растерећено чита књигу док говор тела описује комфорну атмосферу доколице у салону. Благим тоновима и сведеним формама које карактеришу ову слику, Сокићева преноси посматрачу интимну, топлу атмосферу собе током њиховог заједничког живота у Паризу. Поред портрета из предратних година, често ће радити мање кроки цртеже и скице Олгиног лика.

За Олгу Кешељевић је у ратним годинама био изузетно важан Цуцин Аутопортрет у олгедалу (1940) који ју је подсећао на пријатељицу, док су их раздвајале страхоте Другог светског рата. Када су у питању Цуцини аутопортрети, они су прожети трагањем за добротом и увек су обележени меланхоличним погледом у неодређену тачку. Њене очи су крупне, мистичне, безнадежне, попут оних које можемо приметити на сликама Аутопортрет с белом марамом и Аутопортрет у зеленом (1936-1939). Током ратних година остала је без оца и присуства своје најбоље пријатељице, те се њена туга лако уочава на аутопортретима, као и у дневнику који је водила од 1940. до 1941. године. 

Цуца у дневнику записује: „Боже, када ли ћемо ми опет бити заједно? Тако ми се кад-кад чини да ће то време сигурно доћи, само далеко негде и да ће бити сасвим, сасвим другачије него ли што је то некад било. Да ли ће бити лепо, и да ли ће за нас значити исто што је некада, па и данас још значи? То не осећам. Видећемо.” Делови њеног дневника такође су доступни су на изложби Једна сасвим (не)обична српско-француска веза, а публика се може препустити њеним речима слушајући и аудио запис исписаних дневничких редова.

На изложби у Галерији Матице српске Љубица Цуца Сокић први пут је широј јавности представљена и као илустраторка и графичка дизајнерка. Захваљујући њеном пријатељству са Олгом, Цуца је остварила сарадњу са фармацеутском кућом Марка Барбезаа. Реч је о илустрацијама за козметичке производе и лековите чајеве „Жифре-Барбеза“. „Интересовање за моду и индустрију лепоте Цуца је испољила у низу минијатурних темпера које представљају визуелна решења за амбалаже козметичких препарата компаније ‘Жифре-Барбеза’. Смеле и иновативне илустрације несумњиво указују на утицаје филма и париске модне штампе шездесетих и изнова потврђују радозналост уметнице, баш као и оригиналност да комбинацијом фигурације и апстракције упути на измену модних трендова у току седме деценије прошлог века.“ (Д. Метлић) Посматрајући њене илустрације лако ћемо уочити фризуре плаве Брижит Бардо и кратке боб фризуре какву је популарисала Одри Хепберн.

Љубица Цуца Сокић преминула је на самом почетку 2009. у својој 94. години живота у Београду. Олга Кешељевић је надживела своју пријатељицу и, по сведочанству породице Гаталовић, потомака Цуце Сокић, Олга је до своје смрти 2015. године увек пружала подршку Цуциним наследницима. Изложба Једна сасвим (не)обична српско-француска веза у Галерији Матице српске управо на најлепши начин приказује чврстину и значај пријатељства ове две жене, а Цуцине слике красиће сваку изложбену просторију у приземљу Галерије до средине маја.

М. Милошевић